POSLE gušenja Timočke bune, na januarskim izborima 1884. narodnjaci dobijaju apsolutnu većinu, a izbori su prošli u miru - kao da je Srbiji bilo dosta opozicionarstva. Vlada Milutina Garašanina "poklonila" je kralju Milanu deklaraciju o osudi Timočke bune, i o spoljnopolitičkim pitanjima. U ovoj poslednjoj govorilo se o odnosima sa Bugarskom, koji su se komplikovali i zbog toga što je srpski sused pružio azil brojnim prebeglim radikalima, između ostalih, i Nikoli Pašiću, i mitropolitu Mihajlu.

SRBIJA je 14. novembra 1885. godine objavila rat Bugarskoj, a neposredni povod bilo je ujedinjenje Kneževine Bugarske i Istočne Rumelije. Ovaj čin je zapravo bio kršenje odluka Berlinskog kongresa. Smatrajući da je to poremetilo ravnotežu na Balkanu, kralj Milan je pokušao da diplomatskim pritiskom utiče na bugarsku diplomatiju, a kada mu to nije urodilo plodom, odlučio je da celu stvar reši ratom.

Međutim, bolje naoružana i uz to bolje motivisana bugarska vojska izvojevala je pobedu na Slivnici, da bi ubrzo potom prebacila rat na teritoriju Srbije, što je dovelo do pada Pirota i povlačenja srpske vojske sve do Niša. Neočekivani uspesi bugarske vojske primorali su velike sile, u prvom redu Austrougarsku, da se uključe u posredovanju oko potpisivanja primirja. Mir je zaključen u Bukureštu, 3. marta 1886. godine. Rat je doneo znatne gubitke i jednoj i drugoj strani, ali nije doneo na teritorijalne promene.

ORGANIZUJUĆI nove izbore 26. aprila 1886. Garašanin jedva uspeva da demoralisanog kralja Milana odgovori od abdikacije. Zaboravljajući da je nekad izdavao dekret o tome kako policija ne sme da se meša u izbore, on istovremeno šalje raspis u kome kaže kako će "svaki izborni neuspeh smatrati kao neiskrenost i nesposobnost policijskih organa".

Izbori su držani samo pet dana posle ukidanja ratnog stanja. Jedan strani poslanik tvrdiće da su izbori održani pod takvom policijskom stegom, da ni jedan jedini poslanik nije izabran zakonito!

Ipak, vlada je dobila većinu od samo - jednog glasa.

U jednom pismu, kraljica Natalija tvrdi da je vlada dobila samo 58 poslaničkih mesta, koliko i opozicija - da su, dakle, bile "pata karte" - a da su u pet mesta "izbori bili pokvareni".

Pritisak vlasti i policije nastavljen je i posle izbora: nastalo je proganjanje onih činovnika koji su glasali protiv, i sa njima se postupalo po receptu koji će Nušić, kasnije, opisivati kao "viđen za Ivanjicu".

GARAŠANIN je izmislio novi metod kršenja biračke volje - ometanje poslanika da ne mogu da dođu na Skupštinu. Pod raznim izgovorima, policija je hapsila liberalno-radikalne poslanike (ove dve stranke na izbore su ušle u koaliciji, zajedno protiv Garašaninovih naprednjaka). Po tadašnjem zakonu, imunitet poslanika počinjao je pet dana pred Skupštinu, ali vlast se nije mnogo obazirala na imunitet. Poslanici, kad su videli šta se dešava, većinom su se dali u bekstvo, iz kuće u kuću, iz sela u selo. Za jednim radikalom iz Svileuve, raspisana je prava potera, pod izgovorom da je krenuo u Niš, a "pasoš zaboravio kod kuće". Postavljena mu je zaseda sa naredbom žandarmima da bude sproveden u Beograd. Gonjeni poslanik manuo se puta, i - idući sve samom stranputicom - srećno prošao sve zasede, umakao svim poterama, i, na razočarenje vlasti i policije, obreo se u Skupštini, koja je bila zakazana u osnovnoj školi, kod Saborne crkve, u Nišu.

POSLANICI opozicije nisu bili sigurni čak ni u Nišu, gde je Skupština držana. Pre Skupštine, policija je preuzela skupštinska ovlašćenja, i samu sebe "postavila" za verifikacionu komisiju - delila je i oduzimala punomoćja po svom izboru.

Jednog poslanika su, kao lopova, sačekali na Železničkoj stanici, i pod žandarmerijskom pratnjom oterali u aps i oduzeli mu punomoćje.

Na dan početka rada ovog saziva Skupštine, 6. maja 1886. godine, dok su poslanici stajali okupljeni pred zgradom, došla je grupa žandarma, i četvoricu odvela sa sobom.

Biti poslanik, bilo je opasno zanimanje!

Na samom zasedanju, odmah posle uvodnog slova, Milutin Garašanin krenuo je u napad. Odgovornost za poraz u ratu sa Bugarskom, kod Slivnice, "prišivena" je, tako, opoziciji! Kad god vlast izgubi rat, kriva je - opozicija. Milutin Garašanin tvrdio je kako mobilizacija u istočnoj Srbiji nije uspela, zbog "Pašićevih proglasa u kojim se narod poziva na bunu".

Garašanin se pozvao na jedno Pašićevo pismo, u kome on traži kod bugarske vlade puške za dizanje bune, i to samo dva meseca pre bitke na Slivnici. Opozicija je i tad optužena da će sarađivati "i sa crnim đavolom" samo da sruši vlast.

POŠTO se narodna volja i veliko nezadovoljstvo Garašaninovom naprednjačkom vladom nisu u parlamentu mogi iskazati, oni su sebi tražili oduška na drugoj strani - u hajdučiji! Mnogi su uzimali puške u ruke i "odlazili u goru zelenu", kao neka vrsta "narodnih osvetnika". I proglasivši sebe za "gorske careve" - jedan hajduk imao je čak i pečat na kome je pisalo "Milan Brkić, gorski car, u gori zelenoj", a drugi se potpisivao kao "predsednik suda za naprednjake" - ubijali i pljačkali naprednjačke kmetove i domaćine. Hajdučija u Srbiji, kao "čedo radikalsko" biće suzbijena tek desetak godina kasnije, kad u Čačku 17. oktobra 1896. sud, "za ajdukovanje i jataštvo", bude osudio šezdeset lica (sudiće se čak za 15 ubistava).

Najpoznatiji hajduci bili su braća Soldatović, iz Dragačeva, koji su se odmetnuli posle "pobede" naprednjaka na izborima 1886. godine.

PROTIV ove radikalske hajdučije vlada je upotrebila najstrože mere. U okolini Dragačeva "sve kolibe van sela razvaljene su, porodice hajduka i jataka raseljene su".

U dragačevskom kraju izgovor da su "Soldatovićevi jataci" služio je za istragu radikala. Ali, sila izaziva silu: hajdučke osvete Garašaninovim tiranima bile su krvave. Stradali su i radikali, i naprednjaci. "I jednima, i drugima", piše jedan savremenik, "gorelo je pod nogama" - nesigurnost je bila opšta, a govorilo se: "Noć ima svoju moć!".

Jer, Srbija je velika tajna!

PRVA KOALICIJA RADIKALA I LIBERALA

UOČI Timočke bune, radikalski prvaci, sluteći da im kralj Milan neće poveriti vladu, uprkos većini u Skupštini, dok je duh pobune lebdeo nad Srbijom, odluče da odu svaki u svoju izbornu jedinicu, i da "budu sa narodom u svemu što dolazi".

Nikola Pašić, vođa radikala, odluči da mu je glava mila, i strugne preko Save u inostranstvo. A Pera Todorović, koga izbori zateknu u Beču na lečenju, dojuri u Srbiju, tražeći od Glavnog odbora "da se pripremi za vojnu pobunu". Preki sud u Zaječaru, posle gušenja bune, osudi Peru Todorovića na smrt, pa kaznu zameni desetogodišnjim zatočenjem "u teškim okovima".

I dok je Todorović ležao u beogradskoj tvrđavi, neočekivano, poseti ga - lično kralj Milan. Šta su razgovarali, u mraku ćelije, kralj i okovani buntovnik, nikad se tačno neće saznati. Ali, radikalski prvaci budu pušteni s robije, i u Nišu. Pera Todorović, na radikalskom Glavnom odboru, stane se zalagati za koaliciju radikala i - naprednjaka! Ipak, bude nadglasan i radikali uđu u prvu koaliciju na srpskoj političkoj sceni, ali sa Ristićevim liberalima. Od tog trenutka, radikalna stranka napušta sve socijalističke i revolucionarne ideje, i počinje višedecenijsko cenjkanje oko vlasti, sa svim i svakim, pa čak i sa svojim dojučerašnjim ljutim neprijateljima.