O PUKOVNIKU Dragutinu Dimitrijeviću i Solunskom procesu, pred smrt pisao je i profesor Slobodan Jovanović. U knjizi Milana Ž. Živanovića integralno je prenesen tekst "Apis" istaknutog akademika, iz koga prenosimo najzanimljivije detalje:

"Ja sam se poznao s Dragutinom Dimitrijevićem Apisom tek 1914, kad sam se na početku Austrijskog rata javio na dužnost Vrhovnoj komandi u Kragujevcu. Ja nisam predviđao da će on u tome ratu imati svoju završnu fazu, i da ću ja koji nisam bio svedok njegovih ranijih podviga, biti prisutan njegovom padu. To što sam imao da vidim i čujem, ličilo je na poslednji deo Šilerove trilogije o Valenštajnu - onaj deo koji se zove Valenštajnova smrt.

Po svemu izgleda da je proces želeo sam Prestolonaslednik, koga je podbadala jedna grupa Apisovih protivnika. U toj grupi nisu bili samo belorukci, nego još i tajna policija Ministarstva unutrašnjih poslova. Da li je tu policiju vodio njen ministar Ljubomir Jovanović, ili je ona vodila njega, teško je reći. Nije isključena mogućnost da su se policajci iz vlastitih pobuda vezali s belorukcima kad su ih videli uticajnima na Dvoru.

ALEKSANDRA nije napuštala misao da mu Apis radi o glavi. Cela Apisova prošlost kraljeubice, osiono držanje nekih njegovih pristalica, svakodnevne dostave belorukaca i policije - sve je to održavalo Aleksandra u takvoj uznemirenosti, da on nije više razlikovao između svoga straha i istine. U kakvoj je atmosferi on živeo može se zaključiti po onome što je kasnije Ljubomir Jovanović kazivao Svetozaru Pribićeviću o Apisu. Jovanović je tvrdio da je Apis ubio Franca Ferdinanda u nameri da izazove rat, da se spremao da ubije i nemačkog cara, i da uopšte pati od ubilačkog ludila. Slušajući ovakve stvari, Aleksandar je najzad morao dobiti o Apisu predstavu kao o jednom zločinačkom tipu koji je opasno ostaviti u slobodi. Apisovi protivnici jednako su šaputali da Apis ne sedi skrštenih ruku. Svaki njegov i najmanji pokret tumačio se kao predznak nečega opasnog - i u Prestolonaslednikovoj okolini svi su se upravo čudili što Apis jednom već ne počinje.

KRAJEM avgusta 1916. Prestolonaslednik je obilazio front. Pri povratku u Solun, kad je njegov automobil išao velikom brzinom, čula su se dva pucnja. Niko nije opazio onoga koji je pucao. To su jedine činjenice koje se mogu smatrati kao utvrđene. Na te činjenice Apisovi protivnici nadovezivali su dalje da je pucano baš na Prestolonaslednikov automobil, i to u nameri da se Prestolanaslednik ubije i, naravno, atentator nije mogao biti niko drugi nego kakav Apisov najamnik. Na osnovu ovog nadovezivanja nije bilo nemogućno stvoriti kod Aleksandra uverenje da je on bio predmet jednog neuspelog Apisovog atentata. Aleksandar nije razumevao policijske i sudske stvari. Što je glavno, on je već unapred bio uveren da se atentat protivu njega, i to baš od Apisa, može desiti.

KAKO se bez pravih dokaza moglo dejstvovati na Aleksandra, nije se moglo dejstvovati i na Sud. Zato su Apisovi protivnici došli na misao da ga ne izvode pred redovni, nego pred preki sud. Pred prekim sudom nije trebalo mnogo dakaza - tu se sudilo po slobodnom uverenju. Ali bila je jedna teškoća. Nadležnost vojnog prekog suda prostirala se po zakonu samo na vojnike, a ne i na oficire. Zato je brže-bolje opremljen jedan zakonski projekt kojim se nadležnost prekog suda proširila i na oficire. Načelnik Sudskog odeljenja Vrhovne komande, u pratnji Prestolonaslednikovog ličnog lekara, otišao je na Krf da bi za taj zakonski projekt dobio Vladin pristanak. Svi članovi Vlade, s izuzetkom Ministra vojnog i Ministra unutrašnjih poslova, izjavili su se protiv projekta. Samostalci Davidović i Drašković pretili su ostavkom. Pašić takođe nije hteo da primi odgovornost za tako nepopularnu meru kao stavljanje oficira pod preki sud. Prestolonasledniku je bilo vrlo krivo, ali najzad morao se privoleti Vladinom rešenju. Apisovi protivnici, kad su videli da ga ne mogu izvesti pred preki sud, odustali su uopšte od namere da ga pred Sud izvode. On nije pritvoren, i o atentatu se prestalo govoriti.

BELORUKCI i tajna policija motrili su i dalje na njega. Krajem decembra on je pritvoren, ali ne zbog atentata, nego tobože što se spremao da pređe s jednim delom vojske na stranu neprijatelja. Ovako obrazloženo, njegovo zatvaranje najlakše se dalo pravdati pred našom Vladom i pred savezničkom Komandom. U toku isleđenja optužba o spremanoj izdaji zamenjena je drugom jednom, ali u inostranstvu ona je održavana još neko vreme. Kad je jedna grupa penzionisanih crnorukaca sprovedena u Alžir, ona je tu dočekana s najvećim pogrdama, jer se tu još verovalo da je Apis bio zatvoren zbog izdaje. Prilikom njegovog zatvaranja nađen je jedan deo arhive Crne ruke, s njenim statutima i sa spiskom njenih članova. To je onda upotrebljeno kao glavni dokazni materijal. Apis nije više optuživan ni za atentat ni za izdaju, već za osnivanje i rad Crne ruke. U upotrebi ovog materijala optužnica je karakter Crne ruke potpuno izvrnula. U optužnici, pak, Crna ruka je predstavljena kao jedno društvo koje je imalo da radi na prevratu, ne van Srbije, nego u samoj Srbiji. U vezi s time Crnoj ruci pripisivana je namera da zbaci zakonite vlasti i zavede vojnu diktaturu.

OPTUŽNICA je jednako podvlačila tajni karakter Crne ruke, kao da bi to bio nesumnjiv dokaz njenih prevratničkih namera. To nije bilo izvrtanje dokumenata, ali je bilo izvrtanje fakata. Postojanje Crne ruke bilo je poznata stvar. Publika je bila ta koja je društvu "Ujedinjenje ili smrt!" prišila nadimak Crna ruka, zbog čega ni Apisove pristalice nisu nazivane drukčije nego crnorukcima. Godine 1917, Ljubomir Jovanović, kao Ministar unutrašnjih poslova, govorio je tako kao da je policija tek tada ušla u trag Crnoj ruci; međutim taj isti Jovanović bio je, kao Ministar prosvete, još 1911. i bez pomoći policije obavešten o postojanju Crne ruke. Ona je osnovana u maju 1911, a već u julu te iste godine on je govorio o njoj Svetozaru Pribićeviću. Nadao se da će to Društvo dobro raditi na nacionalnoj propagandi, ali se bojao da se ono ne počne mešati u unutrašnju politiku.

PO SPISKU članova Crne ruke nije nimalo izgledalo da je ona osnovana u cilju unutrašnjeg prevrata. Veliki broj njenih članova bili su Srbi van granica Srbije. Među članovima iz Srbije bilo ih je dosta koji ni po službenom položaju ni po ličnim vezama nisu izgledali raspoloženi za unutrašnje prevrate. Tu je bilo policajaca i diplomata: među ovim poslednjim i jedan Pašićev sestrić.

Belorukcima je bilo dobrodošlo što je optužnica obuhvatila uz Apisa i ostale članove Crne ruke. Zatvaranju Apisovom sledovalo je stoga zatvaranje i svih članova Centralnog odbora Crne ruke. Zatvoriti i sve ostale crnorukce, nije zbog njihovog velikog broja bilo savetno, ali u vojsci je vršeno masovno čišćenje crnorukaca. Ističući se kao branioci Prestolonaslednika od crnorukaca, belorukci su mesto njih postali gospodari vojske."


ALEKSANDAR JE VOLEO UDVORICE

"Mene je čudilo da Apis, koji je umeo s ljudima, nije umeo da sačuva prijateljstvo Prestolanaslednika, koje je isprva imao u najvećoj meri", piše Slobodan Jovanović. " Apis na to mi je odgovorio otprilike ovo: 'Aleksandar je Karađorđević, a Karađorđevići ne umeju da prave prijatelje. Ničije prijateljstvo on ne ceni. Od ljudi on ne traži odanost, već udvorištvo, a ja udvorica nisam. Ja sam dao dinastiji dovoljno dokaza svoje vernosti. Ako se od mene traži da Prestolonasledniku izuvam još i čizme - e lepo, ja to neću, i ne mogu! Eto mu za to posilni!'"