KADA je kolona iz solunskog zatvora krenula ka mestu gde je trebalo da se izvrši streljanje, Apisovo držanje je bilo veoma odlučno, ljubazno i sasvim prirodno - piše u poslednjem izveštaju kapetana Milana Stojkovića. - Moglo je na trenutak da se oseti da se usiljava, samo to nije mogao niko primetiti ko ga dobro ne poznaje i ne razume. Sem toga, osećala se kod njega još izvesna nada za pomilovanje, koja se i na licu mesta za vreme čitanja presude videla.

Kad se peo u automobil (kamion), reče: "Ovo vam nešto pokvareno". Daska - penjalica bila je izlomljena. Sednuvši u automobil pored njega sede s leve strane narednik apsandžija, a s desne jedan moj lični ordonans, koga je on znao sa sprovoda za sud i patrag i on reče: "A to si ti, Vule, e pravo je sad da se i ti malo odmoriš, dosta si izdržao. A ovo je vaš ordonans kako se zvaše, Mirko?" Da, rekoh mu. Tada ga on zapita: "Odakle si ti momče?", ali kako ovaj ne odgovaraše ništa i ne gledaše ga, rekoh ordonansu da odgovori slobodno i ovaj mu reče, da je Prokupčanin, našto Dimitrijević reče: "A to su dobri ljudi". U automobil su se popela još tri žandarma pošto je bio veliki i pošlo se, on reče: "Gađajte me samo dobro." Naš je automobil bio drugi po redu, u prvome je bio Vulović sa Protićem, koji je znao put. Dimitrijević je pušio neprekidno paleći cigaru od cigare koju će da baci, ali pri tom sasvim mirno počeo da razgovara sasvim obično, pitajući: "Imamo li daleko da idemo? Gde je to mesto? Zašto ovako noću, neće videti vojnici da gađaju, trebalo bi pričekati da se razdani". Videlo se da se ustručava od vojnika, a hteo bi da govori. Da bih ga oslobodio, zapitah ga: "Zar ni sada nećete nikog da grdite," On se nasmeši i reče: "Vi znate, ja sam često govorio o ljudima, ja ih poznajem, ovo je zahvalnost posle 14 godina, a prosjaci bi bili, verujte, da mene nije bilo. Uostalom, ako je za dobro Velike Srbije neka bude. Tako je suđeno, da se moja cela kuća rasturi i ja ovako svršim. Ali nije to ništa strašno, nije verujte, evo vidite me, ja sam potpuno miran i ne bojim se ničega, nije mi ovo prvi put da stojim pred kuršumima, stajao sam još jednom 29-tog maja".

ČIZME I SABLjA Kapetan Stojiljković u poslednjem izveštaju je zapisao i ovo: - Besmo ostavili varoš i put poče kaljav, on reče: "A ovo već neko uzbrdo, gde je to mesto? Oćete li vi komandanti, što niste uzeli moju sablju da njom komandujete, zbilja pred ovim ljudima, molim vas zadržite moju sablju za vas". Zatim je dao svoju ocenu o meni kao njegovom čuvaru i uopšte, rekav žandarmima "da me uvek slušaju". Reče da dozvolim ordonansu da mu po streljanju skine čizme i uzme: "Dobre su ratne, samo malo da ih popravi". (To nije urađeno.)

Kada je ovo govorio, bio je prilično rezigniran i tužan. Zatim malo oštrijim i ironičnijim tonom klimajući glavom reče: "Pozdravite Vemića, sram ga bilo. A vi znate, pričao sam vam, šta sam ja sve za njega radio. Ja sam se sa ljudima drugovima svađao zbog njega, misleći da je čestit čovek".

AUTOMOBILI su išli jedan za drugim, njih i kad smo došli na zavijutak kod Bejas Kule, on gledajući reče: "Koliko nas ima? Ovo nešto velika pratnja, mnogo nešto." Tada mu rekoh: "Vi, Vulović, Malobabić, ostali su pomilovani." On reče tužnim ali nezavidljivim glasom: "Što manje to bolje, tako sam i ja računao". Zatim gledajući ulicu reče: "Ovo me ovako potseća na noći u Beču, jelte?" Rekoh mu: "Sasvim tačno" (iako ja istina nisam nikad bio u Beču). Posle pauze ćutanja zapitah ga: "Čudo niste ništa pisali?" - "Žao mi je što nisam imao vremena da napišem jednu istoriju svoga rada; ali bi za to trebalo 2 godine. Tu bi se mnoge stvari videle. Trebalo je imati energije i motore za rad, ja sam radio samo radio, pa sad možda je ovo potrebno za sreću Velike Srbije, da baš mene nestane. Pa neka bude, tako, ako je za dobro Ujedinjenja Srpstva". Naginjući se reče mi polako: "Ja vam jednom naglasih, da sam pogrešio što sam u pismu onom otvoreno izneo za Sarajevski atentat, pa ovim sad saslušanjima, rekao bih da je to glavna stvar ili bar razlog da mene ne bude". Zatim gledajući povorku automobila, reče: "Dakle ove noći ovako. Pa ipak ništa, vidite da je ovaj sprovod državno pompezan, ja i Radojlović..." i nasmeja se ironično.

SA FENjERIMA kroz jargu pošli smo peške, kad smo sišli sa automobila, napred je išao Protić za njim Vulović, Dimitrijević pa ja. Pitao je, je li slobodno da razgovara sa Vulovićem i, kad je odobreno, izmenjali su nekoliko reči šaleći se: "Kako je Ljubo, možeš li? Ovo je jedna vrsta noćne ratne službe". Vulović reče: "Ama Protiću, gde nas vodite kroz ove rupe, nemojte vi da pobegnete sa nama zajedno". Dimitrijević u šali: "Ama mi živi odosmo u rupu". Išlo se lagano nogu pred nogu i Dimitrijević mi polako reče: "Ostavljam vam amanet da kažete mojoj kući, kako sam izgledao u poslednjem momentu i da me ne prenose odavde. Nemojte reći da ste vi komandovali, već recite da ste tu prisutni bili. Trebao sam da napišem nešto o vama, ali eto"... tu prekide.

NARUČIVANjE Knjigu Milana Ž. Živanovića PUKOVNIK APIS objavili su novosadski "Prometej" i Radio-televizija Srbije. Sve informacije o narudžbi mogu se dobiti preko besplatnog telefonskog broja 0800 323 323.

Rekoh mu: "Žalite li na koga, recite mi, možda će pitati ko od vaših prijatelja?" On reče: "Cela je konstrukcija Ljube Jovanovića, a atentat isleđivao i udesio Sotir Aranđelović. To recite ako vas ko upita kad bude rehabilitaciju tražio. Ključ je u Temeljku i Đorđu".

"Pozdravite mnogo Tucu i recite mu neka vodi računa o mome nesrećnom sestriću, žao mi je tog deteta. Sudbina je takva, pa sad šta ćete".

Stiglo se na mesto. Noć je bila mračna. Vod vojnika stoji postrojen, sa tri fenjera, rade se predhodni poslovi. Pune se puške petnaestorice određenih za streljanje, pregledaju rake, koje je bio nekakav Raka, rezervni konjički poručnik, natraške iskopao, te ga Dunjić za malo nije izbio. Tu je Dunjić i lekar Petković.

PRED početak čitanja presude zapita Dimitrijević Malobabića: "A što si ti Rade napao gospodina kapetana?". Ovaj reče smešeći se: "Nisam, nego ja stao kod prozora a on"... i tu je njegov odgovor prekinut sa pozivom da stanu u red radi čitanja presude. (Za ovo vreme otkada se došlo pa do čitanja presude nisam bio kod osuđenih i ne mogu da kažem šta su sve razgovarali). Stali su u jedan red: Dimitrijević, Vulović i Malobabić, pred rakom na nekoliko koraka i počelo se sa čitanjem presude. Pored Dabića koji je čitao, stajala su dva vojnika sa fenjerima, a on sa cvikerom u jednom crnom haveloku čitao je vrlo brzo i jasno presudu do 4 sata i 47 minuta kad su osuđeni sišli u rake.

Dimitrijević je pitao sme li da puši, dozvoljeno mu. Malobabić je predstavljao čoveka koji se ugleda na njih ali vrlo intimnog i sasvim ravnog njima po mislima i osećajima pa čak i položaju. Kad je čitano o atentatu, naročito su se smeškali i značajno pogledali pri onome: "kod preseka puta"... itd. Pogledali su se smešeći i značajno sva trojica, kao da su hteli reći, "i, nije tako bilo, drukčije je to bilo". Malobabić je procedio kroz zube nešto nalik na to: "A, kod toga preseka, he, he".