KAPETAN Stojković je pisao i slao izveštaje Petru Živkoviću, a preko ovoga Aleksandru. Unosio je u njih sve ono što su oni želeli da saznaju, ali je to činio i sa mnogo samoinicijative. Ali oni su od njega tražili da im saopštava činjenice i on ih je beležio, razume se unoseći u svoje izveštaje, pored činjenica i mnoge izmišljotine i neistine o pukovniku Apisu, a naročito o njegovim uhapšenim drugovima, obezbeđujući na taj način poverenje koje mu je bilo poklonjeno. Kapetan Stojković je uredno pisao i predavao svoje dnevne izveštaje, ali je pažljivo čuvao i svoje koncepte i prepise. On je za svoga života te hartije veoma pažljivo krio, ali ih nije uništio. Iz toga se vidi njegova želja, pa i namera, da jednog dana te njegove hartije budu iskorišćene radi utvrđivanja istine, koja ga je užasno pekla i koje se za života isto bojao.

STOJKOVIĆ je bio dragocen saradnik u strašnom poslu oko pripremanja ovog ubistva putem suda, ali on je baš zato istovremeno postao i opasan svedok. Trebalo ga je učiniti bezopasnim. Bolje nego iko kapetan Stojković je znao da pukovnik Apis, major Vulović i Rade Malobabić nisu bili krivi za dela za koja su osuđeni i morali biti streljani. Kapetan Stojković je u svojim izveštajima ostavio zabeležene nesumnjive dokaze o tome. On je bio potpuno svestan činjenice da je njihovo streljanje jedno ubistvo i da je ono bilo strašnije od svakoga zločina, jer je imalo da se izvrši na osnovu jedne presude suda. I zato što su znali da je kapetan Stojković bio svestan toga, uz saglasnost Aleksandra, Petar Živković je naredio da on bude određen da komanduje odredom žandarma, koji će streljanje izvršiti. Žandarmi su vršili svoju dužnost. Ali kapetan Stojković je znao pozitivno da se tim streljanjem ne izvršuje volja zakona, već da je to streljanje dugo i svesno pripremano ubistvo putem suda, jer je u tome i sam sarađivao. Komandujući tim odredom žandarma, kapetan Stojković je postajao učesnik u fizičkom izvršenju toga zločina. Određujući kapetana Stojkovića da komanduje odredom žandarma, koji je bio određen da izvrši streljanje, Aleksandar i Petar Živković znali su da ga time prave fizičkim izvršiocem ovoga ubistva putem suda. Neposrednim učešćem u ovome ubistvu oni su ga vezivali za ovaj strašni zločin i bili su ubeđeni da ga time čine bezopasnim da će izdati tajne, koje je znao i mislili su da će ih iz straha od lične odgovornosti odneti sobom u grob.

SVESTAN je bio Stojković da je komandujući pri streljanju pukovnika Apisa, majora Vulovića i Rada Malobabića u stvari postao ubica. U alkoholu je tražio zaborav zločina u kome je učestvovao. U strašim pijanstvima, kojima se odavao svakoga dana bez izuzetka, pokušavao je da zaboravi pukovnika Apisa koga je on ubio i koji ne samo da mu je taj zločin oprostio, nego mu je nudio svoju sablju da njome naredi plotun kojim će ga ubiti, nudeći mu zatim tu sablju da je zadrži kao uspomenu!

ISTINA NIJE OTIŠLA U GROB Nije se prevario pukovnik Apis u proceni čoveka koji je bio zadužen da beleži svaku njegovu izgovorenu reč u zatvoru. Kapetan Stojković je umro alkoholom pomračenog uma, ali je sačuvao i ostavio svoje pismene izveštaje koji su zaista utvrdili istinu za koju su tvorci, organizatori i izvršioci Solunskog procesa bili uvereni, da će ostati "večita tajna", čije će najskrivenije kutove u grob sobom poneti kapetan Milan Stojković.

PUKOVNIK Apis je iskreno praštao. To je bio izraz njegove beskrajne dobrote, njegov oproštaj je bio iskren, spontan prema svima pa i prema kapetanu Stojkoviću. Pukovnik Apis nije mogao drugojačije postupati, to je bila njegova priroda. Ali isto tako pukovnik Apis je znao i to da je i kapetan Stojković, podlegao, pored svega, njegovome uticaju. Znao je Apis da će kapetan Stojković jednoga dana istinu kazati i utvrditi, i to kao svedok, čijim se iskazima mora verovati, jer će biti u stvari priznanje sopstvenog zločina.

U POSLEDNjEM svom izveštaju, koji je napisao i podneo ga Petru Živkoviću i Aleksandru, kapetan Stojković je opisao streljanje pukovnika Apisa, majora Vulovića i Rada Malobabića. Tražili su od njega da napiše sve što je čuo i video i kapetan Stojković je tako i postupio.

Nadzorni oficir zatvora piše 12. odnosno 25. juna po novom kalendaru:

- Veče. Dimitrijević me je zvao nekoliko puta moleći da ga izvestim ako što saznam o presudi. Bio je gotov sa testamentom, šetao po sobi uzbuđen. Večerao je malo. Legao je rano tako, da kad sam sa sveštenikom ušao kod njega u 11 sati spavao je rčući. Probudio sam ga, on je se trgao, seo na krevet (bio je svučen) i video sveštenika u sobi koji je odmah prišao ljubazno da se pozdravi, no Dimitrijević je ubezeknuto gledajući raširenim očima: "Šta je ovo sad?", gledao neprekidno u mene, čak i kad se rukovao vrlo ljubazno sa sveštenikom. Ja sam izašao iz sobe i ostavio ih nasamo. U 11.20 pozvan sam od strane Dimitrijevića da dođem kod njega, dok je još i sveštenik (bio tu). Otišao sam i on je tada pitao može li svoju poslednju volju napisanu da preda svešteniku. Kazao sam mu da to može biti po pregledu prvo komandantovom, ili neka preda svešteniku, a ovaj je dužan da to odmah pokaže komandantu. On je to primio rekavši da onda ostane sa ostalim njegovim stvarima i ostavio je to na sto. Pričestio se i poljubio popa u ruku.

Kad su ostali pozvani na saopštenje presude, on to nije znao i sedeo je u sobi u čakširama bez bluze. Zvao me je, ali kako zbog posla nisam mogao, otišao je k njemu Protić. Posle 12 sati kazato mu da bude spreman za polazak, pošto je pitao treba li da se oblači. U 13 sati i nekoliko minuta otišao sam k njemu s rečima: "Izvolite da pođemo." On je bio bez bluze i šetao po sobi. Upitno je gledao i zapitao, šta je sa ostalima, hoće li po partijama da idu ili svi. "Kako je Pile?" Kako nije dobio određen odgovor reče: "Zašto mi ne kažete, nije to sad ništa, pitao sam popa gde je bio i on mi reče, da je bio kod Malobabića i Vulovića, tako sam i ja cenio. Ja sam im potreban, pa dobro!" No, ipak nije oblačio bluzu već stajao i gledao me misleći se. Na moje ponovljene reči: "Izvolite, molim vas, da pođemo, čekaju nas dole komandant i ostali", on uze letnju bluzu (do sada je nije nosio u zatvoru) sivu, podrža je u levoj ruci misleći se i zapita: "Oćete li biti sa mnom?" Da, rekoh mu. On obuče naglo bluzu i zakopčavajući je promeni odjednom celo svoje dotadanje plašljivo, upitno, moleće i očekujuće držanje i smešeći se reče svojim običnim ljubaznim glasom: "Evo, paletuške sam spremio, odvezao, da se ne mučite" i pošav vratima zapita: "Smem li da kažem vojnicima zbogom". Možete, u hodniku je bilo nekoliko vojnika i on im reče: "Zbogom, vojnici". Prolazeći pored vrata R. Lazića, ovaj beše blizu njih i Dimitrijević mu reče: "Zbogom, Radoje". Ovaj odgovori: "Zbogom Dragutine, oprosti!" Silazeći niz basamake zapita sme li da kaže zbogom u prolazu pored sobe Milovanovićeve i Bogdanove i po dozvoli prolazeći ali ne gledajući u sobe, od kojih su vrata otvorena reče: "Zbogom Pile, zbogom Bogdane!" Dobio je odgovor od Milovanovića: "Zbogom, Dragutine" i od Bogdana "Zbogom!".