ZA TAJNE pregovore Francuza i Siksta Burbona od Parme na koje će se nadograditi srpske legende o uzrocima streljanja pukovnika Apisa i njegovih drugova, srpska vlada je tek saznala u proleće 1918. godine, kada je novi francuski predsednik vlade Žorž Klemanso u Skupštini, 9. aprila izneo sadržaj austrougarskih predloga. Ovaj govor prenela je agencija Havas i dovela cara Karla u nezgodnu situaciju u odnosu na Nemačku. Car se morao pravdati da se radilo o falsifikatu. Da je srpska vlada bila tačno obaveštena, i u toku, znala bi da su pregovori propali prvenstveno zbog protivljenja Italije, a da je u pretposlednjoj i poslednjoj varijanti (ponudi) Srbija bila u dobroj poziciji. Na drugoj strani, Francuzi su čvrsto insistirali na pravima Srbije, pa i njenom proširenju. Sve ove kombinacije su propale u prvoj polovini maja 1917. godine.

KAKO je nastala priča da je "francuski predsednik Klemanso" izričito tražio glavu Apisa kako bi navodno izašao u susret zahtevima Austrougarske? Teško je sve rekonstruisati. Za početak svakako treba napomenuti da je Žorž Klemanso došao na položaj premijera tek u novembru 1917. Do tada je samo bio poslanik u parlamentu. Izgleda da je prvi ovu tezu izneo Dragiša Stojadinović, jedan od svedoka na Solunskom procesu. On je posle rata pričao da je Klemanso lično insistirao da se Apis pogubi, pa je sa tim ciljem poslao i jedan telegram. Ovim glasovima su se svako oslobađali bar dela krivice nosioci procesa, odnosno oni koji su bili u mogućnosti da pomiluju osuđene. U međuratnom periodu neki savremenici skloni Crnoj ruci prihvatili su ovo tumačenje. Eho tih nagađanja očuvao se do danas i još uvek traje kroz neke najnovije radove srpskih istoričara.

KNjIGA Milana Ž. Živanovića nije samo pokušaj jednog istoričara da osvetli deo srpske vojne i političke istorije i pokušaj rehabilitacije streljanog ujaka, kome se istinski divio, ona je više od toga. Svojim obimnim sadržajima upoznaje čitaoca sa mnogim činjenicama iz prošlosti koje su ostavili iza sebe zavađeni protivnici. Pobeđeni, pripremajući se za reviziju sudskog procesa su ih neumorno skupljali formirajući poseban arhiv. Beleške sa izjavama slučajnih svedoka, izjava ili razgovora, ispisi ili prepisi dnevnika aktera, stenografske beleške sa procesa, sačuvana dokumenta iz istrage, naknadna svedočanstva i priznanja svedoka na procesu... Sve je to našlo svoje mesto na stranicama ove knjige. Izložena je ubedljiva slika da se radilo o političkom obračunu koji je maskiran izvesnom pravnom formom. Proces je dugo pripreman, pažljivo su vršena prethodna postavljenja u Sudskom odeljenju Vrhovne komande, birani oficiri sudije Vojnog suda. Na ključna mesta su dovedeni provereni protivnici Apisa i drugova. Mnogi od njih nisu skrivali svoju mržnju, nestrpljivo čekajući čas osvete ili namirivanja računa. Nije bilo bolje ni u Velikom vojnom sudu koji je imao da odlučuje o prvostepenoj presudi. Pravnici su posle procesa ukazali na mnoge procesne i materijalne propuste. U svetlu obilja činjenica koje su iznesene, u mnogo tačniji istorijski kontekst smeštena je i knjiga "Tajna prevratna organizacija, Izveštaj sa procesa u Vojnom sudu za oficire u Solunu. Po beleškama vođenim na samom procesu", koja je objavljena u Solunu 1918. godine.

MNOGI sadržaji su osvetljeni kroz dobro uspostavljenu strukturu. Bazično kao ni u jednoj knjizi pre i posle rekonstruisano je pokretanje procesa, uloga ministara unutrašnjih dela i vojske, Ljubomira Jovanovića i Božidara Terzića. Ovaj drugi je svojim oportunizmom dozvolio da se grudva snega zakotrlja i pretvori u lavinu sa dugotrajnim posledicama. Objašnjena je i uloga svih sudskih oficira koji će kasnije biti protagonisti "sudske afere" koja je morala biti stavljena ad akta kako bi se sačuvao ugled celokupne vojske. Pa ipak, perjanica Bele ruke, Petar Živković, sve do 1936. godine, praviće sjajnu karijeru u jugoslovenskoj vojsci stavljajući sve pod svoju kontrolu, pa i ministre vojske i načelnike Generalštaba. Knjiga prolazi kroz zatvor, sudnicu, svedočenja specijalno određenih čuvara, ispovednika, provokatora koji beleže i odmah dostavljaju. Pažljivo su analizarani pripremljeni argumenti optužbe i njihovo demontiranje na sudu u mnogim aspektima. Posebna priča su svedoci. Neki će se pojaviti i u procesu revizije 1953. godine. Tada su priznavali zbog čega su morali lažno da svedoče. Veći broj priloga je našao mesto u knjizi. Među njima Ustav i Poslovnik organizacije "Ujedinjenje ili smrt", spiskovi članova udruženja po grupama, spisak zaverenika iz 1903. godine i njihove biografije, spiskovi aktivnih i rezervnih oficira srpske vojske...

O KARAKTERU mnogih svedočenja, ali i suštine samog procesa kao političkog, neka posluži jedan pasus iz dnevnika osuđenog pukovnika Milana Gr. Milovanovića Pilca, u kome je zabeleženo mišljenje samog Pašića u novembru 1917. godine:

"13/26. novembar (1917) - ponedeljak - Oko 15.30 časova došao Ješa (potpukovnik Lazić) i između ostalog govorio (bratu pukovniku Radoju) da mu je Pašić kazao da oni, radikali znaju da mi nismo krivi, ali da je to bila politička nužnost i da će se to popraviti ako rat ustraje duže i pre svršetka, samo treba da bude zgodan momenat; kaže da mu je Pašić rekao: "Ja mogu da vam kažem ono što u stvari ne mislim, ali ja vam govorim istinu" ... Zaboravih da pribeležim, da je Pašić kazao Ješi: "Nisam bio ni ja veleizdajnik, pa su me napravili jer je politički bilo potrebno, pa su i oni sada takvi ispali, oni ne treba jednako na to da misle sve će se to popraviti".

SLOBODAN JOVANOVIĆ O SEPARATNOM MIRU

Pregovore o zasebnom miru počeo je austrijski car Karlo, i to c Francuskom. Posrednik je bio princ Sikst Burbonski, rođeni brat njegove žene carice Zite. Nas se ti pregovori tiču samo utoliko ukoliko je u njima bilo reči o Srbiji.

Na prvom sastanku koji je u februaru 1917. princ Sikst imao u Švajcarskoj s carevim izaslanikom, taj izaslanik govorio je o stvaranju jedne Jugoslavije koja bi obuhvatala Bosnu, Srbiju, Crnu Goru, Albaniju. Sikst je primetio da se na toj osnovi ne bi moglo sa saveznicima o Srbiji pregovarati. Što bi oni zahtevali, to je vaspostavljanje predratne Srbije s izlaskom na Jadransko more, koji bi bio omogućen na taj način što bi se Srbiji pripojio jedan deo Albanije.

Izvešten o tome, car je preko svog izaslanika poručio da bi mu bilo nemogućno pristati na vaspostavljanje nezavisne Srbije s dinastijom Karađorđevića. Ta Jugoslavija koja bi se po njegovoj zamisli imala obrazovati, i u čiji bi sastav i Srbija imala ući, bila bi vazalna država, pod sizerenstvom Habzburga i s jednim od njihovih vojvoda na prestolu. Princ Sikst ostao je pri svom ranijem mišljenju, da bi ovakva Jugoslavija bila za saveznike neprihvatljiva.

S carem lično Sikst se video u Beču meseca marta. Tom prilikom njih dvojica izmenjali su misli između ostaloga i o Srbiji. Car je stavio svoje uslove zasebnoga mira na hartiju u obliku jednog pisma upućenog Sikstu. To pismeno Sikst je istog meseca odneo u Pariz i pokazao predsedniku Republike Poenkareu.

U carevom pismu davao se pristanak na vaspostavljanje Srbije kao suverene države, i dopuštao se njen izlazak na Jadransko more, ali se bezuslovno zahtevalo da naša vlada zabrani sva društva i sve grupe koje su radile na raspadu Habzburške monarhije. (Među tim društvima Narodna odbrana bila je pomenuta izrično.) Za buduće ispravno držanje Srbije prema Monarhiji imale su da jamče sile Antante.

NARUČIVANjE

Knjigu Milana Ž. Živanovića PUKOVNIK APIS objavili su novosadski "Prometej" i Radio-televizija Srbije. Sve informacije o narudžbi mogu se dobiti preko besplatnog telefonskog broja 0800 323 323.