VLASNIK "Beogradskog dnevnika" Krsta Cicvarić je veličao atentat kao delo oslobođenja i, želeći da podari deo slave Apisu, tvrdio da je "Apis bio taj koji je Principu dodao revolver, revolver koji je sa nekoliko pucanja zapalio ono bure baruta što ga je Evropa predstavljala pred veliki i značajni rat". Na ove članke u "Beogradskom dnevniku", prozvani ministar unutrašnjih dela Ljubomir Jovanović izlagao je svoju odbranu u partijskoj "Samoupravi" krajem 1919. i tokom 1920. godine. Pored odbrane optužnice na kojoj je intenzivno radio, dodavao je i nove elemente. Posebno je insistirao na tome da su crnorukci bili na stalnoj vezi sa Nemačkom i da su pripremali izdaju. U tom kontekstu pominjao je i vojvodu Vuka, (potpukovnika Vojina Popovića). Ove argumente ponoviće njegov zet Dragiša Stojadinović u do sada neobjavljenim memoarskim rukopisima.

LEGENDU o Apisovoj ulozi su podsticali i pojedini crnorukci kojima je suđeno u Solunu ili njihovi simpatizeri, kao pomenuti Cicvarić. Milan Gr. Milovanović i Velimir Vemić, dvojica pomilovanih, objavljuju u decembru 1923. da je Apisov raport presudio njegovu smrt.

Kada je 1920. godine grof Sikst Burbon od Parme objavio svoja sećanja na austrougarsku ponudu za separatni mir, a potom kada se ova knjiga šire komentarisala u Kraljevini 1923, počelo je povezivanje tajnih pregovora između Austrougarske i Francuske sa tokom, pa i samim otpočinjanjem Solunskog procesa. Proturalo se mišljenje da je ceo proces i započet kako bi srpska vlada "spremno" dočekala razvoj događaja, posebno radikali i kruna. Prosta koincidencija da su hapšenja otpočela u decembru 1916. (u vreme nemačke i američke ponude), a istraga i suđenje nastavljeni u zimu i proleće 1917. kada traju ti brojni tajni pregovori (pa i oni preko Siksta Burbona) uzeta je za "dokaz".

NARUČIVANjE Knjigu Milana Ž. Živanovića PUKOVNIK APIS objavili su novosadski "Prometej" i Radio-televizija Srbije. Sve informacije o narudžbi mogu se dobiti preko besplatnog telefonskog broja 0800 323 323.

HRVATSKI političari Hinko Hinković i Svetozar Pribičević (ovaj kada je postao opozicija kralju Aleksandru) izražavali su sumnju da je srpska vlada možda znala za tajne pregovore. Hinković piše da je "potpuno vjerojatno" da je Srbija bila upoznata u martu sa zahtevima Karla, a Pribičević da je Srbija "ako i nije znala" za pregovore, sigurno "verovala" da predstoji zaključenje mira između Austrougarske i sila Antante. U svojoj knjizi (1933) Pribičević ima i rezolutnijih zaključaka: "Na Krfu i u Solunu, gde su se nalazili srpska vlada i regent, i bili obavešteni o svim ovim pregovorima, čvrsto se verovalo da se mir može iznenada zaključiti." Pribičević nadalje razvija svoju tezu da su u vladi mislili da bi bilo dobro, s obzirom na to da ih Austrougarska krivi za loše odnose, nešto učinili kako bi popravili predstavu i dali neko zadovoljenje.

JEDNA anonimna brošura o Solunskom procesu izlazi 1923. godine, koju je najverovatnije pisao penzionisani crnorukac major Aca Blagojević, u kojoj se tvrdi da je proces bio u dubokoj uzročnoj vezi sa pregovorima Austrije za separatni mir, te da su se unutrašnji razlozi poklopili sa "spoljnom nuždom". I ovaj autor misli da je "sasvim prirodno" da je srpska vlada morala znati za pregovore i njihovu sadržinu. Tek kada je vlada "saznala" za drugo pismo cara Karla, ona odlučuje da stavi optužene pod sud. Zaključak anonimnog autora je bio da je upravo tu glavni uzrok vođenja Solunskog procesa. Pravi se konstrukcija, koja se ni danas od pojedinih istoričara ne napušta, da je navodno mala Srbija bila o svemu obaveštavana i da je znala detalje. Spomenimo da su se pregovori i sa Italijom i sa Rumunijom vodili u tajnosti i da je srpska vlada tek naknadno saznala za njih i to koliko su njeni ratni ciljevi bili tada ugroženi.

STRAH OD ODGOVORNOSTI Autor knjige "Pukovnik Apis" Milan Ž. Živanović je donekle podlegao svim ovim legendama. On zaključuje da su Aleksandar i Nikola Pašić hteli da se oslobode odgovornosti i hipoteke za otpočinjanje rata pred izgledima da se uskoro sklopi separatni mir sa Austrougarskom i kaže "jer je van svake sumnje, da su oni morali znati za vođenje takvih pregovora između Francuske, posretstvom princa Siksta Burbonskog i austrijskog cara Karla."

BIVŠI crnorukci i njihovi simpatizeri stvorili su i druge legende posle saznanja (april 1918) da su postojali pregovori i njihovog detaljnijeg sadržaja koje je 1920. izneo sam Sikst Burbon od Parme. Vladimir Tucović, pukovnik, navodio je da je Petar Živković putovao u Švajcarsku sa pismom regenta za Siksta Burbonskog. Posle rata, kazuje ova legenda, Bogoljub Jevtić je 1933. išao da od naslednika cara Karla otkupi dokumenta koja se odnose na Srbiju od njegovih naslednika u Parizu. U svojim memoarima Panta Draškić, general, pominje da je Stojan Protić išao pre Živkovića, ali da Burbon nije hteo da ga primi bez opunomoćenog pisma od regenta. Aleksandar onda po Živkoviću hitno šalje traženo pismo Protiću, ali Živković ne stiže ni do Rima kada se pročulo da je Amerika objavila rat (6. april) pa se od svega odustaje, međutim, Živković čuva pismo kao zalogu za svoj uticaj nad Aleksandrom. Hoće da se kaže da Stojan Protić tih meseci nije bio na Krfu, a da je Petar Živković u kritičnom trenutku trajanja Solunskog procesa, umesto da svakodnevno rukovodi iza scene na više nedelja odsutan i to u vreme kada Apis treba da napiše svoje čuveno priznanje da je organizovao Sarajevski atentat.

SUMNjIČAV je bio i profesor Slobodan Jovanović, koji je postavio hipotezu da su možda Nikola Pašić i Stojan Protić "jamačno" nalazili da će i dinastiju i njihovu stranku najbolje obezbediti ako unapred žrtvuju vinovnike ukoliko dođe do pregovara u prevrtljivim ratnim okolnostima.

Kako je svoje analize pisao posle rata kada se de fakto i doznalo o sadržajima austrougarskih predloga za mir u pogledu Srbije, svoju ocenu o razlozima streljanja Apisa formulisao rečenicom: Austrija je bila voljna da se povuče iz zauzete Srbije, ali pod uslovom da mi prestanemo voditi onakvu akciju protivu celokupnosti Habzburške monarhije kakva je najzad urodila Sarajevskim atentatom. ... I šta onda, ako Austrija izjavi da na ime jemstva za naše buduće ispravno držanje zahteva uklanjanje dinastije Karađorđevića i radikalne vlade, ili uklanjanje samo ove poslednje, ili samo uklanjanje njena dva prvaka Pašića i Protića? Jovanović ipak zaključuje: "Besumnje bilo bi preterano reći da je ceo proces bio pokrenut radi toga, da bi se radikalnoj Vladi olakšala popravka odnosa s Austrijom. Začetak Solunskog procesa leži u našim unutrašnjim razdorima, u sukobu između vojnika i političara, u ličnom razlazu između Apisa i prestolonaslednika. Ali kada je proces počeo i Apis dao svoje pismeno saopštenje o Sarajevskom atentatu, Pašić je video kakvu korist može od tog procesa imati na polju spoljašnje politike."

U svakom slučaju, do aprila 1917. oni nisu mogli ni doći na ovu ideju. Raport je napisan 28. marta, a predsednik suda je tek 25. aprila pitao Apisa da li želi da se njegov raport raspravlja pred sudom.