SOLUNSKI proces je za vreme trajanja i posebno nakon streljanja trojice optuženih izazvao među saveznicima i jugoslovenskim političarima u emigraciji ozbiljnu zabrinutost za imidž Srbije i ogorčenost u pojedinim momentima. U dnevničkim beleškama i povremeno u službenoj prepisci srpski poslanik u Londonu Jovan Jovanić Pižon je beležio te momente. Polovinom januara počele su u London da stižu službene informacije njihovih predstavnika u Grčkoj. U nekima je prenesen zahtev srpske vlade da se izvrše pretresi nad stvarima bivšeg upravnika Oficirske zadruge. Izvršen je pretres nad stvarima Čede Jovanovića i gospođe majora Milana Vasića. Srpski poslanik konstatuje da je rezultat bio beznačajan (17. januar 1917). Uskoro se saznalo da je na zahtev srpske vlade uhapšeno u Marselju nekoliko srpskih oficira, verovatno pošto su grdili Francuze jer ne trpe Saraja. Podatke preneo Masarik. A 18. maja 1917. srpski poslanik u Londonu prima izraze zabrinutosti u Forin ofisu: "Šteta za nas očigledna u pitanju našeg celokupnog rada: da li (proces) neće dati maha tumačenju da su Srbi narod koji samo sklapa zavere i ubija vladare, da su umešani u ubistvo sarajevsko, da nije za njih država. Poslali Dergazu na Krf da Vladi saopšti da ne žuri s izvršenjem smrtne kazne (jer) efekat će biti beskoristan."

NAREDNOG dana poslaniku je ponovljeno da su poslali telegram da skrene pažnju Pašićevoj vladi da ne hita s izvršenjem osude nad oficirima, nevinim zaverenicima. Da se štogod preduzme, insistiraju, kod vlade, a naročito kod naslednika. Vladi engleskoj nije jasno držanje Pašićevo u ovoj stvari. Uticalo bi rđavo na ceo jugoslovenski problem izvršenje smrtne kazne nad Damnjanom Popovićem. Iz Pariza 31. maja stizale su u London vesti da se svi bacaju na naslednika prestola za suđenje oficira, Vlada se pravi spasilac dinastije - i ustavnosti u Srbiji. U Forin ofisu su pitali (12. juna 1917): "Da li je od strane Vlade ili poslanstva slat kakav cirkular zaverenicima u Solunu (koji su nameravali zaključiti mir sa Nemačkom, itd)". Definitivno poslanik Jovanović beleži 16. juna da je "Osuda oficira zaverenika u Solunu izazvala najnepovoljniji utisak svuda kod publike engleske, kao indiferentnih lica osuđenje ... da se te stvari raspravljaju sad, izazivaju kod prijatelja iskrenu žalost za Srbiju i njene ideale, a kod neprijatelja zluradost, kod diplomata i državnika zamišljenost i pitanje: - Zar nije bolje dati Austriji sve Srbe kad ovi u Srbiji nisu sposobni za život u državi." Ove opaske će Jovanović beležiti i narednih dana.

RATNI kometet Velike Britanije je bio naredio da se ministru spoljnih poslova napiše zahtev da kod srpske vlade interveniše da se presude ne izvršavaju. Napisano je da su najbolji oficiri osuđeni, a da dokazi nisu najbolji, da su strahovali od kada je za ministra unutrašnjih poslova došao Stojan Protić, poznat kao neprijatelj Crne ruke. Neprijatelji u Austriji će se ovoga dograbiti kao novog dokaza protiv režima u Srbiji. Kada je pogubljenje izvršeno, prijateljske novine u Britaniji su ispustile iz vladine vesti da je "izvršenje presude izazvalo kod Srba u Solunu zadovoljstvo". Čuvena ledi Pedžet je sredinom juna 1917. izjavila da ako general Popović, onaj s kojim je ona sarađivala 18 meseci, bude streljan kao navodni zločinac i ako ga ne pomiluju, ona više nikad nogom neće kročiti u Srbiju. Intervenisala je i nova vlada Rusije.

KRUNA je zahtevala streljanje, a vlada je dala saglasnost za troje osuđenih. Zbog izuzetno negativnih reakcija u svetu krenulo je pravdanje čina pred saveznicima i Jugoslovenima. Po prvi put od početka rata, ugled Pašića, radikala i samog regenta Aleksandra je bio doveden u pitanje. Mislimo da je tu koren legendi o kažnjavanju vinovnika Sarajevskog atentata za koje nije moglo biti pardona. Trag tih interpretacija može i danas da se prati.

Počelo je već u julu 1917. pripremom jedne knjige koja će svojom strukturom, mislilo se, uticati na prihvatanje presuda kao legitimnih i neizbežnih, a organizatore procesa prikazati u dobrom svetlu. Knjiga "Tajna prevratna organizacija" koju je pripremio novinar Nikola Brkić, urednik lista "Velika Srbija", svi su videli kao službeno izdanje i kao takva je tretirana. Po povratku u zemlju brzo je povučena iz opticaja. Njen duhovni otac, ministar Ljubomir Jovanović nije postigao cilj. Pisac knjige o Apisu, Živanović, označiće je kao grub i težak falsifikat istine. On će navesti da se prostim upoređivanjem stenografskih beleški sa suđenja sa tekstovima objavljenim u knjizi vide očiti falsifikati. Jedan od korišćenih metoda od strane priređivača bio je da se štampaju prethodne izjave svedoka optužbe vođene tokom policijske istrage, ali ne i one sa suđenja kada su odgovarali na pitanje odbrane.

POSLE članka dr Sitona Votsona pod naslovom "Srbija ima da bira" objavljenog u britanskom časopisu "Nova Evropa" gde se otvara pitanje karatkera celog procesa, ministar Stojan Protić je odgovorio u neslužbenom pismu, a potom isto štampao u "Srpskim novinama" 28. avgusta 1918. Protić je kao opravdanje napisao da je postojao "naročiti dokument" koji je sam po sebi isključivao Apisovo pomilovanje. Insinuirao je na Apisovo vlastito priznanje. To isto će ponoviti u svom listu "Radikal" 22. marta 1922. kada se već odvojio od svojih drugova: "Ono pismeno priznanje pokojnog Dimitrijevića, šta je ono značilo? Dokle to priznanje nije postojalo, Vlada Kraljevine Srbije mogla je kako tako ćutati. Ali kad se u vladi saznalo pouzdano od samog učinioca dela, šta je moglo drugo sledovati, do samo - krivcu kazna? Ako bi Vlada drugačije postupila, ona bi se napravila saučesnikom..." Puštane su uvijeno, a po ratu sve otvorenije glasine da je Apis taj koji je osmislio atentat na Franca Ferdinanda, koji je dao povoda za veliku nesreću. Ovo je bio povod da stvarni učesnici atentata i stradalnici kažu svoje. U pitanju je bilo delo njihovog otpora austrougarskoj okupaciji i njihovo svesno žrtvovanje za slobodu. Dovodili su u pitanje službenu verziju. Danas postoje pokušaji nekih istoričara da se sva njihova aktivnost i svedočenja kojima se osporava Apisovo učešće u Sarajevskom atentatu, odnosno njegova presudna uloga, kao i uloga Radeta Malobabića, označi kao "neuspešno". Možemo da primetimo da ne postoji razlika između pojedinih istaknutih reviozionista u svetu i pojedinaca, istoričara u Srbiji.


VEĆINA CRNORUKACA JE BILA PROTIV ATENTATA

Pozivajući se na pismeno priznanje Apisa da je on organizator atentata preko Radeta Malobabića i da su ga izveli ljudi koje je on plaćao, istoričar blizak organizatorima procesa, Stanoje Stanojević, ograničio je to učešće zaista na nekoliko lica. Nije pogrešio kada je ustvrdio da je većina tadašnjih članova Centralne uprave organizacije "Ujedinjenje ili smrt" bila protiv. To je u svojim tekstovima tvrdio i Oskar Tartalja, jedan od članova organizacije (1928). Dragiša M. Stojadinović, učesnik procesa i događaja, ali i zet ministra Ljubomira Jovanovića Patka, tvrdio je da je cilj Apisa bio da preko atentata izazove sukob u kome bi propali i radikali i dinastija Karađorđevića.