NA samom početku suđenja započela je jedna od kontroverzi oko stvarne uloge pukovnika Dragutina Dimitrijevića u pripremi Sarajevskog atentata, a time i zagonetka o znanjima drugih srpskih službenih faktora o tim pripremama. Na kraju, pukovniku i drugovima suđeno je za dve inkriminacije, atentat na prestolonaslednika i pripadnost prevratničkoj organizaciji.

Već 1919. godine profesor Slobodan Jovanović je na poziv regenta Aleksandra izneo sumnje u legalnost celog procesa. Jovanović je objasnio da se smrtna kazna ni u kom slučaju nije mogla osnivati na zakonu, te da se radi o sudskom ubistvu. Nije bilo nijednog dokaza da je Apis bio nalogodavac Malobabiću, a protiv Malobabića je svedočio samo jedan svedok - Temeljko Veljanović. Sam sud je konstatovao da je učešće pukovnika "verovatno". Za dokazanu krivicu srpski zakon je tražio priznanje okrivljenog ili najmanje dva svedoka. Toga nije bilo. Čak i jedini svedok ne svedoči o njemu nego o Malobabiću. Osuđen je na osnovu "sastavnog dokaza", ali takav dokaz vodi samo ka blažoj kazni, a nikako najtežoj. Regent se izgovarao da mu to njegovi nisu tako predstavili. "Pomilovati jednog oficira koji usred rata pokušava ubiti svog vrhovnog komandanta, značilo bi potpuno razoriti vojnu disciplinu" pravdao se regent. Mnogi će smatrati ovaj odgovor nepotpunim ili neiskrenim. Poći će od neizostavnog pitanja o Apisovom priznanju da je on uz pomoć Radeta Malobabića organizovao atentat, a tu je major Ljubomir Vulović, oficir koji je delom puta od Šapca do Loznice pratio mladobosance na njihovom putu.

GENERAL Branko Gatalović, još jedan savremenik, koji se kao član Velikog vojnog suda usprotivio, izdvojio svoje mišljenje po priznanju prvostepene presude, govorio je o sudskom ubistvu. Smatrao je da nije osnovana na zakonu. Kada su posle procesa svi bili pohvaljeni, nagrađeni unapređenjima, on je ostao bez tih počasti. Idejama organizatora procesa hrabro su se suprostavljali i sudski oficir branioci optuženih, Milan J. Radojević (Apisa) i Maleš Jakovljević (generala Damjana Popovića).

Istoričar Dejvid Mekenzi (David MacKenzie) u svojoj knjizi o Apisu takođe se pita za koje zločine je Niži vojni sud osudio njega i njegove prijatelje na smrt? Ko je pripremao Solunski proces? Isti konstatuje da je uloga pukovnika u sarajevskom atentatu kontroverzna. Postavlja pitanje mogu li se prihvatiti Apisove tvrdnje iz 1917. godine da je on sam isplanirao i organizovao ubistvo nadvojvode Ferdinanda? Koristeći upravo obilje materijala iz Živanovićeve knjige i ostavštine koja se čuva u Arhivu SANU u Beogradu, američki istoričar je izneo mnoge sumnje i elemente kontroverze oko celog pitanja.

RAPORT pukovnika Dimitrijevića sudu u kome on preuzima na sebe punu odgovornost za organizaciju atentata u Sarajevu, kao i njegovo pismo regentu Aleksandru i danas se od nekih istoričara uzima kao ključni dokaz za utvrđivanje krivice za atentat, odnosno saučesništvo službene Srbije.

Nemački, a posebno austrijski revizionisti između dva rata, na prvom mestu dr Hans Ibersberger, opsesivno su i neprestano tragali za dokazima o učešću srpske vlade i službenih krugova u organizaciji atentata na Franca Ferdinanda. Njihova ushićenost je bila beskrajna kada su posle okupacije Jugoslavije njihov specijalni agent za prikupljanja arhivske građe Celner i njegov pomoćnik folksdojčer Hajnc Fraje u selu Viljuši 1942. godine pronašli zakopanu dvorsku arhivu. Prethodno, prokazani srpski seljaci su mučeni i batinani, potom su dvojica streljana, a celom selu je zaprećeno spaljivanjem.

IBERSBERGER je tada došao u posed koncepta pisma sudu Dragutina Dimitrijevića Apisa iz 1917. u kome tvrdi da su on i Malobabić organizovali atentat, te njegovog pisma regentu u kome se takođe pominje uloga u organizovanju atentata. Ovo je za njih bio kraj istrage. Dovoditi u pitanje ovu izjavu analizom svih ostalih izvora koji bi je osporavali sa njegovog stanovišta nije imalo smisla. Sam dr Ibersberger je već ranije osporavao srpskog istoričara Stanoja Stanojevića da je svođenjem krivice na svega nekoliko lica želeo da sačuva vladu od odgovornosti. Osporavajući Stanojevićevu knjižicu "Ubistvo austriskog prestolonaslednika Ferdinanda. Prilozi pitanju o početku svetskog rata" (1923), pisao je da je Stanojević radio u interesu srpske vlade. Na prvom mestu tako što je označio atentat kao lično delo Dimitrijevića i da se pukovnik nije obazirao na mišljenje ostalih članova Vrhovne centralne uprave organizacije, koji su, osim Tankosića, bili protiv atentata. Na drugom mestu, što je želeo da pokaže da vlada nije odobravala rad organizacije te je njene članove sudila za zločinačku i veleizdajničku aktivnost na Solunskom procesu. Ibersberger je smatrao da je proces imao za cilj da ukloni neprijatne svedoke, ali i osvetu organizatora nad Apisom. Namerno je, kao i Meri Daram u Engleskoj, preskakao činjenicu da je Apis poslao poruku da mladobosanci odustanu od atentata, što je navedeno i u Stanojevićevoj knjizi.

U PROMOVISANjU ovih nekadašnjih revizionističkih zaključaka i argumenata, danas je u interpretaciji Solunskog procesa najdalje otišao istoričar Šon Mekmikin (Sean McMeekin) u svojoj knjizi "Rusko poreklo Prvog svetskog rata" (2011). On piše da su danas dobro poznate sve osnovne konture zavere u Sarajevu. Dakle, Princip nije delovao sam. Atentator i njegovih šest saučesnika pripadali su Mladoj Bosni, filijali Crne ruke. Da je Apis znao i podržavao zaveru utvrđeno je "u pravnom smislu" od same srpske vlade u egzilu, koja je Apisa izvela pred sud 1917 i pogubila ga kada je otvoreno priznao zločin. "U stvari, svaljivanje krivice na šefa obaveštajne službe možda je bilo smišljeno da otkloni neželjenu pažnju sa učešća srpskih lidera u planiranju sarajevskog zločina (u krajnjem slučaju nečinjenja ničega da se akt spreči). Kako su detalji o koncima zavere koji su vodili u Beograd počeli izbijati na videlo dvadesetih, malo obaveštanih posmatrača je sumnjalo da je Apis - a tako i poluslužbena Srbija - zaista kriva za zločin. U to ne sumnja nijedan ozbiljan istoričar."


OSKUDNO ZNANjE

ISTORIČAR Šon Mekmikin, kao i njegovi prethodnici, uzimaju Apisovo priznanje kao definitivnu istorijsku činjenicu o organizatoru atentata. Manjkavog znanja o detaljima koji bi to doveli u pitanje, upornim preskakanjem klasičnog dela Vladimira Dedijera, Sarajevo 1914, otišao je zaista u nečuvenu krajnost da insinuira da je ceo proces bio posvećen Apisovom učešću u organizovanju Sarajevskog atentata. Istoričar oskudnog znanja o srpskim prilikama može se opravdati činjenicom da su mu "pomogli" i neki srpski savremenici.