STRUČNjACI se uglavnom slažu da u istoriji srpskog vazduhoplovstva nije bilo ovako velikog prekida u projektovanju i proizvodnji novih aviona kao u minulih četvrt veka. Razlozi su poznati, ali avio-industrija na ovim prostorima ipak nije odumrla. Bori se.

Krajem prošlog meseca u Abu Dabiju na Sajmu naoružanja IDEKS, gde je svoju vojnu tehniku nudilo 55 zemalja, na štandu SDPR-a je predstavljen i model školsko-borbenog aviona G-4 “super galeb”, na koji su nakačeni modeli domaće laserski vođene bombe LVB-250F.

Pored proizvodnje školskog aviona “lasta 95”, naša namenska industrija već duže vreme ima u planu da modernizuje avion G-4 na viši standard G-4MD. Prvobitno je bilo planirano 14-15 aviona, ali je taj broj smanjen na devet. Usled teške ekonomske situacije, planovi su od početnih izdvajanja za projekat od oko 10 miliona evra za period 2013-2015. spali na oko 600.000 evra za period 2015-2017. Planirano je ako bi se G-4 modernizovao, da bi ovaj tip aviona mogao da ostane u naoružanju do 2030-2035. godine.

Šta vazduhoplovna industrija Srbije realno može danas, govore inženjeri Milan Milojević, čovek koji je vodio i doveo do kraja avion “lasta 2” i uspešnu modernizaciju G-4 početkom poslednje decenije prošlog veka, i general Savo Pustinja, koji je bio na čelu projekta našeg NA aviona.

Kako veli Milojević, danas se svi slažu da su resursi a i mogućnosti aviona koji su nam trenutno na raspolaganju pri kraju i da je krajnje vreme da se ovaj problem reši. Svi koji o ovom problemu pišu ili predlažu rešenje jesu na talasu nabavke (kupovine) aviona, jedino postoje različita mišljenja o tome od koga nabaviti avione, od zapadnih zemalja ili od Rusa.

NEOPHODNA UNIFIKACIJA - NABAVKOM najnovijih ruskih školsko - borbenih aviona JAK-130 i nabavkom letelica MiG-29M/M2 naše RV bi stalo na noge i bila bi izvršena unifikacija u sistemu RV a za J-22 “orao” i G-4 “super galeb” možda bi se našli i kupci - kaže Pustinja. Bivši prvi projektant našeg NA na kraju upozorava da je uslov svih uslova da se vazduhoplovna industrija vrati na stari kolosek organizovanja kakvo je bilo ranije kod nas i kakvo je u celom razvijenom svetu, bez majorizacije kopnene vojske.

- Dakle, osim očiglednog i gotovo jednoglasnog stava da avione treba kupiti, treba razmisliti i o tome možemo li ih isprojektovati i proizvesti u našoj zemlji - priča Milojević. - Ubeđen sam da uz veliki napor i danas možemo da napravimo svoj avion laki borbeni višenamenski nadzvučni avion LCA (Light Combat Aircraft).

- Kada je u pitanju projektovanje u institutu u Žarkovu u odnosu na vreme kada se radilo na NA ostalo je oko 30 odsto projektanata. Ako uz njih vratimo neke koji su iz Instituta otišli dobrovoljno ili su izbačeni, uključimo stručnjake sa beogradskih tehničkih fakulteta, pozovemo neke naše ljude koji su sticali stručna znanja širom sveta, a žele da se vrate, i naravo pozovemo radno sposobne penzionere eto nam ekipa za početak - navodi Milojević.

Analizirajući proizvodne kapacitete on kaže da su tu “Utva”, “Petoletka”, “Moma Stanojlović”, “Teleoptik”, “Orao”, “Kosmos”... U njima kadrovska situacija nije tako loša, a uz prijem i obuku mlađih kadrova, problem je rešiv.Inženjer navodi da se ovde računa i interese nekih privatnih firmi koje bi rado prihvatile da rade na ovom projektu.

- Prednosti razvoja, a ne kupovine, LCA lakog borbenog višenamenskog nadzvučnog aviona za zemlju bi bili višestruki - nastavlja on. Uposlili bi se vrhunski stručni kadrovi u svim segmentima razvoja i projektovanja aviona. Obnovili bi se proizvodni kapaciteti a vrhunske tehnologije postale bi lokomotiva razvoja zemlje. Dobili bismo nezavisnost od stranih dobavljača, jeftiniji avion, mogućnosti izvoza.

Kada je o parama reč, naš sagovornik tvrdi da ovakav put realizacije podrazumeva postepena ulaganja od najmanje pet godina. Za aktuelne kritičare, koji tvrde da se već zakasnilo, Milojević ima jednostavan odgovor: Takvi su duplo više vremena potrošili na razmišljanje i (ne)donošenje odluke.

General Savo Pustinja ne misli da smo danas sposobni za samostalnu proizvodnju modernog vazduhoplova “prve linije”, jer je 1992. katastrofalno urušen sistema vazduhoplovne industrije. Porušen je princip organizovanja, što je stvarano godinama, kroz svetsko i vlastito iskustvo, kao zakonitost, koja je nužni preduslov za uspešan razvoj vazduhoplovstva u svim njegovim segmentima. Pustinja podseća da je osnovni princip svetskog organizovanja (a ranije i našeg) odvojenost vazduhoplovnih tehnologija od drugih i odvojenost upravljanja s tim osetljivim i visokim tehnologijama. Ukoliko bi se ponovo “odvojili avioni i kamioni” moglo bi da se radi.

- U okviru kategorije ultralakih letelica najlakše je i najbrže doći do stvarnih rezultata, pošto su manja ulaganja, i kraće vreme njihovog razvoja i proizvodnje - kaže Savo Pustinja. Takođe važna karika bi mogla biti proizvodnja bespilotnih letelica koje imaju sve veću primenu u odbrani, privredi, kontroli saobraćaja itd. Mi posedujemo početna iskustva i znanja za razvoj, proizvodnju i operativnu upotrebu ovih specifičnih letelica. Posebno je interesantno razviti i osvojiti solarni pogon. Naši mladi stručnjaci uspešno rade u inostranstvu na ovakvim problemima i programima. Doći ćemo u situaciju da izdvajamo velika novčana sredstva pri kupovini ovih letelica u koje je uložen rad i pamet naših ljudi, u čije školovanje smo mi ulagali - upozorava general.

On podseća da u razvoju i proizvodnji lakih aviona imamo veliku tradiciju. Naši piloti uvek su se početno školovali na domaćim avionima. Takođe imali smo i uspešnih konstrukcija poljoprivrednih aviona. Tu tradiciju moramo da nastavimo, pogotovo što je ona vezana za fabriku “Utva” u Pančevu. General Pustinja dalje navodi da je razvoj i proizvodnja borbene avijacije svugde u svetu generator razvoja naprednih vazduhoplovnih tehnologija i dodaje da vazduhoplovna struka u Srbiji ima obavezu da i posle ove tragične pauze uhvati priključak za produženje te tradicije.

- Mislim da danas ne možemo ući u neki ovakav program samostalno, ali možemo u nekoj vrsti međunarodne kooperacije - nastavlja naš sagovornik. - Slična je situacija i sa borbenim avionima za podršku. Međutim, borbene avione prve linije smo posle Drugog svetskog rata uvozili. Za rad na nekom ovakvom vazduhoplovu nemamo sada snage.

General Pustinja takođe podvlači da je RV u kritičnom stanju sa avionima prve linije. Ono što je sad važno je to da kroz kupovinu zapošljavamo i vlastite razvojne i proizvodne kapacitete, preko međunarodne saradnje.

- Logično je da se danas RV oprema sa ruskim avionima MiG-29M/M2 (ako se ekonomija i politika slože). - Takođe, korisno bi bilo zameniti stare i neracionalne avione J-22 “orao” i G-4 “super galeb” sa jedinstvenim modernim tipom dvomotornog aviona Jak-130. Ovaj avion je veoma napredan sa velikim mogućnostima racionalne obuke pilota i izvršavanja borbenih zadataka podrške. Iako je namenski školsko-borbeni avion, nosi 3.000 kg borbenog tereta (spoljnog tereta), dok J-22 “orao” kao čist namenski za podršku samo 2.800 kg. Preko tog aviona bi uhvatili priključak da se vratimo na put vazduhoplovne tradicije Srbije u domenu razvoja i proizvodnje.


KRAJ