OSVAJANjE najnaprednijih radarski tehnologija u pretposlednjoj deceniji prošlog veka, u Vazduhoplovnotehničkom institutu u Žarkovu, posebna su epizoda u priči o jugoslovenskom nadzvučnom avionu. Naime, naši elektroničari, na početku rada na usvajanju programa razvoja ove letelice, nisu imali mnogo znanja o najsvremenijim tehnološkim dostignućima iz ove oblasti. Mnogi elementi za izradu radara su prvi put primenjivani u svetu. Za svega nekoliko godina rada, u saradnji sa francuskim stručnjacima iz firme Thompson CSF (Pariz i Bordo) napravljen je projekat višenamenskog avionskog radara koji je u svemu odgovarao našem novom vazduhoplovu. Radar je dobio ime RDW2, a sa Francuzima je planirana i zajednička proizvodnja od nekoliko stotina primeraka. Od planiranog broja radara, gotovo polovina je bila predviđena za potrebe nadzvučnog aviona, za rezervu i izvoz. Ostatak je trebalo da se proda za naoružavanje aviona koji bi se proizvodili u Evropi i ostatku sveta, preko firme Thompson CSF.

Cena jednog takvog radara kakav smo mi razvijali, u to vreme, bila je minimum 2,5 miliona dolara. Dakle, samo projekat radara doneo bi Jugoslaviji jednu milijardu dolara. Plan je bio da to bude posao za celokupnu jugoslovensku privredu. Naši planeri nameravali su da sami razvijaju ovu tehnologiju i da softver za upotrebu radara na NA bude kompletan domaći proizvod. Znalo se da onaj ko kontroliše softver, kontroliše ceo radar bez obzira na to što je prinuđen da kupuje neke delove, odnosno hardverske komponente vrhunske tehnologije.

Ovaj veliki projekat u Žarkovu tehnički je vodio tadašnji potpukovnik mr Aleksandar Kostić (danas profesor univerziteta i pukovnik u penziji). Sećajući se tog vremena ovaj stručnjak podseća da je samo opredeljenje da novi avion bude višenamenski, uslovilo i izbor višenamenskog radara, kao osnovnog elementa opreme aviona. Uzor, prilikom prvih analiza kakav treba da bude novi radar, bili su najsavremeniji radari tog vremena, u prvom redu ove sprave sa najsavremenijim tehničkim i tehnološkim performansama, poput onih na avionima F-16, F-18 i F-15, američke proizvodnje.

- Ti radari su pripadali najnovijoj generaciji, na kojima je prvi put primenjen režim rada sa srednjom impulsivnom učestanošću, i koji su mogli osmatraju “nadole” - kaže Kostić. Oni su bili u stanju da otkrivaju i prate više ciljeva. Mogli su da vode rakete vazduh-vazduh istovremeno na više ciljeva, da usmeravaju oružja u vazdušnoj borbi, te da razdvajaju ciljeve u grupi. Takođe, pravili su mapu terena visoke rezolucije iznad koje avion leti, mogli su da prate teren pri letu aviona na vrlo maloj visini i da zaobilaze prepreke, da prate pokretne objekte na tlu i da ih istovremeno gađaju. Mogli su, takođe, da precizno bombarduju stacionarne objekte na zemlji, da izbegavaju meteorološke prepreke, da mere visinu leta aviona. Ovo su bili njihovi osnovni režimi rada.

Govoreći o prvoj fazi projektovanja radara, Kostić veli da je ona realizovana za nekoliko godina. Stručnjaci Instituta iz Žarkova su bili u SAD na obuci za višenamenski avionski radar u Hughes Aircraft Company gde su imali prilike da razgovaraju sa projektantima američkih radara i profesorima sa Univerziteta Kalifornija u Los Anđelesu. Zatim su radili projekat sa stručnjacima firme Feranti iz Engleske i razmenjivali iskustva sa FIAR-om iz Italije. Najdalje se otišlo u radu sa Francuzima iz Thompson CSF sa kojima je napravljen projekat višenamenskog avionskog radara RDW2.

- Paralelno sa radom na projektu avionskog višenamenskog radara sa firmom Thompson CSF, započeo je veliki višegodišnji istraživačko-razvojni projekat u Jugoslaviji. Cilj ovog istraživanja je bio da se sve ustanove i organizacije koje su planirane da rade u procesu projektovanja i proizvodnje radara tehnički i tehnološki osposobe da samostalno rade u proizvodnji radara - svedoči Kostić. Posebno se vodilo računa o softveru kako bi on postao proizvod domaće pameti. Hteli smo da ovaj najvažniji, a i najosetljiviji domen sa stanovišta operativne i borbene upotrebe bude pod našom kontrolom.

Spisak uključenih naučnika i stručnjaka iz zemlje u projekat i razvoj avionskog radara je impresivan. Radili su inženjeri sa Elektrotehničkog fakulteta iz Beograda (sa tri katedre), Elektronski fakultet iz Niša, Elektrotehnički fakultet iz Ljubljane, Instit "Mihajlo Pupin", Institut IMTEL, Instituta IRITEL, svi iz Beograda, Institut IRIN iz Niša, Radne organizacije “Antene i navigacija” iz ISKRA Ljubljana. Svi ovi instituti su imali iza sebe proizvodnju.

FAZIRANA ANTENSKA REŠETKA

Aleksandar Kostić tvrdi da je u ono vreme samo nekoliko firmi na svetu moglo da napravi faziranu antensku rešetku (srce radara). Razlog je bio vrlo složeni proračuni, precizna mašinska obrada i komplikovana tehnologija njene integracije. Takođe, proizvodnja hardvera za obradu signala i podataka bila je u vlasništvu samo nekoliko firmi.

- Ovo su bila velika ograničenja za naš Vazduhoplovnotehnički institut u razvoju avionskog višenamenskog radara za nadzvučni lovac, koji je trebalo da bude za generaciju napredniji od radara na avionu MiG-29, koji je u to vreme uveden u naoružanje JNA - kaže Kostić. Ipak, znalačkim korišćenjem svojih naučnih potencijala tehnolgija se osvajala korak po korak, i to velikom brzinom.
- S obzirom na to da su teme istraživanja u okviru projekta višenamenskog avionskog radara bile naučno i stručno vrlo interesantne, svi timovi u ovim ustanovama, uključenim u projekat, vrlo su intenzivno i sa velikim oduševljenjem radili na njemu - nastavlja naš sagovornik. Rezultati koje su inženjeri dobili bili su impresivni i garantovali su uspešnost posla.

Kostić izdvaja neke od velikih rezultata koji su dobijeni u razvoju radara i koji su tada bili objavljeni u najprestižnijoj stručnoj literaturi tog vremena ili prezentovani na brojnim skupovima eksperata.

- Na Tehničkom fakultetu u Ljubljani napravljen je proračun i model fazirane antene. Rezultati merenja su bili iznad očekivanja. Ekipa profesora i asistenata u saradnji sa stručnjacima iz firme ISKRA, na čelu sa profesorom dr Joškom Budinom, koji je tada važio za najvećeg stručnjaka u oblasti antena u Evropi, uradila je i ispitala antenu - nastavlja Kostić. - Na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, na tri katedre, radilo se na izuzetno važnom delu avionskog višenamenskog radara, algoritmima i softverskim rešenjima. Napravljena su i testirana rešenja praćenja jednog i više aviona i rešavan je problem vođenja raketa na ciljeve u vazduhu. Tim profesora, sa Katedre za automatiku, pod rukovodstvom profesora dr Srđana Stankovića, radio je na tom problemu u saradnji sa institutom IRITEL. Na Katedri za telekomunikacije pod rukovodstvom prof. dr Ilije Stojanovića i prof. dr Jovana Zatkalika, a u saradnji sa Vazduhoplovnotehničkim institutom (pukovnik dr Aleksandar Kostić i mr Zvonko Cvetanovski) rešeni su problemi detekcije ciljeva radarom i napravljeni algoritmi za obradu signala u režimu srednje impulsne učestanosti. Na problemima mikrotalasnog dela prijemnika radio je tim profesora sa niškog Elektronskog fakulteta pod rukovodstvom prof. dr Bratislava Milovanovića u saradnji sa institutom IRIN.

Ostvareni rezultati bili vrhunski, a stvorena su jezgra za razvoj i proizvodnju podsistema radara. Naši istraživači su, kako svedoči Kostić, u potpunosti ovladali neophodnim novim znanjima i sve je bilo spremno za početak proizvodnje koja bi jugoslovenskoj privredi donela ogroman profit. Nažalost, projakat nadzvučnog aviona rušen je zajedno sa Jugoslavijom.