TRISONIČNI aero-tunel u Žarkovu (T38) koji je 1985. zvanično počeo da radi, bio je jedna od ključnih tačaka u razvoju novog jugoslovenskog nadzvučnog aviona. Da bi ova ogromna investicija imala smisla, bilo je potrebno osmisliti odgovarajuću računarsku podršku. U to pionirsko vreme, razvoj informatike je bio munjevit, a inženjeri Vazuhoplovnotehničkog instituta pratili su sva svetska dostignuća u stopu.

Sredinom osamdesetih godina prošlog veka, pa sve do 1992, laboratorije i Računski centar u Žarkovu ličili su na Hjuston. Predsednici vlada raznih država, ministri odbrane, pa čak i i pojedini kraljevi i prinčevi dovođeni su upravo ovde kada im je trebalo pokazati “domete naše pameti”.

Svi elementi novog jugoslovenskog lovca projektovani su i ispitivani na nivou idejnog projekta u Žarkovu. Krajem 1990. godine, kada se očekivao poslednji potpis Predsedništva SFRJ na odluku da se počne proizvodnja vazduplova NA, između VTI Žarkovo i Projektnog biroa Marcel Dassaulta bio je usaglašen sporazum o “transferu” tehnologije. To je u praksi značilo da je u Žarkovo, a i u vodeće fabrike naše avio-industrije trebalo da stigne IBM računarska oprema na kojoj su u to vreme Francuzi projektovali svoje vazduhoplove i avionske sisteme.

I jugoslovenska strana je tada imala zavidan Informatički centar, ali je odlukao o unifikaciji opreme bila neophodna da bi se izbegle i najmanje greške pri prenosu podataka. Nažalost, članovi Predsedništva SFRJ Josip Vrhovec i Stane Dolanc iznenada su 1990. doneli odluku da ih NA više ne interesuje i nadzvučni lovac se našao “slomljenih” krila.

Inženjer Zoran Antunović vodio je Sektor informatike u VTI-u u doba njenog najvećeg uzleta. Bio je jedan od ključnih stručnjaka i prilikom uvođenja trisoničnog aero-tunela T-38 s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih, da bi se njegovo odeljenje posle uključilo u rad na nadzvučnom avionu.

- U VTI sam došao sedamdesetih godina, kada je i počelo uvođenje kompjutera u aerotunelska ispitivanja - svedoči Antunović. - Tih godina je i British aerospace, vodeća engleska projektantska firma, uvodila kompjutere u svoje aero-tunele. Razvili smo aplikacije za prikupljanje i obradu podataka sa modela u aero-tunelima i sećam se da smo u periodu od dve, tri godine dostigli nivo da preko kompjutera (sa memorijom od 32 KB i 16 KB) ostvarimo povratnu spregu sa modelom i da tokom eksperimenta upravljamo kretanjem rakete u aero-tunelu na osnovu prikupljenih podataka. Memorija i snaga tadašnjih kompjutera bila je višestruko manja nego što je sad imaju mobilni telefoni i uspeh je bio zaista ogroman.

"TRISONIK" NAPRAVILI JUGOSLOVENI IZGRADNjA trisoničnog aero-tunela u saradnji sa kanadskom firmom, bila je najveća investicija u celoj istoriji Instituta, od oko 100 miliona dolara. Naime, kada su Kanađani izabrani za posao i došli u Beograd na pregovore, kao stavka u ugovoru je bilo navedeno da se tunel mora izgraditi delom i u našim fabrikama. - Na sastanku Kanađani su saopštili da će razmotriti ovu stavku ugovora kada obiđu pogone metaloprerađivačke industrije. Pošto su se vratili, posle nekoliko meseci, saopštili su nam da će i do 80 odsto komponenti tunela biti izgrađeno u Jugoslaviji jer su se uverili u kvalitet. Pogone su ocenili kao - izvrsne! Pokazali smo da nemoguće radimo odmah, za čuda nam je trebalo malo vremena - kaže Zoran Antunović.

U vreme kada je doneta odluka da se u saradnji sa kanadskom firmom izgradi trisonični aero-tunel za ispitivanje leta u tri oblasti brzina (1978. godine), naš sagovornik je radio kao softverski inženjer. Nije bilo novca da se uz tunel kupi i softver za obradu eksperimentalnih podataka te je dobio zadatak da sa svojim saradnicima razvije aplikativni softver za obradu podataka iz tunela. U pitanju je bio veliki informatički poduhvat, tim pre što je softver morao biti gotov do završetka rada na tunelu, kako bi se odmah pristupilo primopredajnim ispitivanjima. Kako veli naš sagovornik, tada se putovalo po znanja između Kanade i Kalifornije. U to vreme u svetu je počeo da se razvija tzv. midleware softver, na bazi messaging tehnika (Bell Labs.), koji su za potrebe sistema aplikacionog softvera za trisonični aero-tunel, napravili i naši stručnjaci u Beogradu.

Tehnologiju i programe za akviziciju podataka kakvu je imao T38 sa početka osamdesetih imao je i NASA AMES Resarch center u Silicijumskoj dolini u Kaliforniji. Ono što su oni imali svom istraživačkom centru posedovao je i Institut u Žarkovu, samo u manjem obimu.

- Značajna je bila nabavka Unigraphics softvera za projektovanje aero-tunelskih modela kao i prvih numeričkih mašina za izradu modela. Kasnije su nabavljene i petoosne CNC mašine - nastavlja Antunović. On dodaje da je 1985. godine, kada su počeli planovi pravljenja (razvoja) NA, bila godina pametnog investiranja. Tada je iz budžeta, u opremu računskog cenra, u Vazduhoplovnom institutu, uloženo je 13 miliona dolara. Godinu dana kasnije u žarkovački institut je primljeno oko 300 mladih inženjera i data im je šansa da rade sa najboljom opremom na ozbiljnim programima. Stigao je i superkompjuter FLOATING POINT 264. Prilikom posete jedne delegacije iz SSSR-a 1987. godine, njihovi stručnjaci nisu verovali da na tom računaru, softverom za strukturalnu analizu, koji je razvijen u Žarkovu, rešavamo sistem jednačina sa 80.000 stepeni slobode za 20 minuta. Morali smo da ovu operaciju ponovimo pred njima dok su oni su štopovali (merili) vreme. Bili su zapanjeni. U Žarkovu je 1987. godine ceo kampus (kompleks) od 12 zgrada bio povezan optičkim kablovima i lokalnom mrežom “enternet”, na kojoj je kasnije bilo 25 velikih računara. Na ove računare bilo je priključeno nekoliko stotina terminala, desetine grafičkih stanica koje su bile razmeštene u sve laboratorije. Nabavljen je softver za modeliranje i projektovanje vazduhoplova SDRC Ideas. Sredinom te decenije u Žarkovu se radilo na VAX klasteru (VAX 8700, 2x785, 780... sa zajedničkim podsistemom diskova) sa 30 do 40 projektantskih stanica. To je, verovatno, bio prvi vid klaster konfiguracije računara na ovim prostorima.

Rad na našem nadzvučnom avionu na proračunima, na ispitivanju čvrstoće materijala, aerodinamici i projektovanju obavljao se preko računara. Već 1988. sa Univerziteta Prinston nabavljen je program za aerodinamičke proračune strujanja fluida oko aero-profila.

- Na Prinston sam išao sa kolegom Nikolom Maričićem kod profesora Entonija Džejmsona i Timotija Bejkera, koji su bili autori tada naboljeg programa za proračun strujanja fluida oko aviona - AIRPLANE - seća se Antunović. U to vreme na njihovom Department of Mechanical and Aerospace engineering koristili su dvostruko slabiji računar nego što smo mi imali u Žarkovu. Sećam se da su pričali kako su i njima dostupni jači superkompjuteri, ali kad im se zakaže termin u raznim laboratorijama. Oni su tamo imali, recimo, termine od ponoći do tri ujutru a kod nas u Žarkovu sistem je bio dostupan inženjerima 24 časa dnevno.

Naš sagovornik dodaje da su kompjuteri u Žarkovu glavni uticaj na razvoj projekta nadzvučni avion imali u tri oblasti: numerički proračuni za strukturalnu analizu i aerodinamički dizajn (aerodinamičko projektovanje), CAD - modeliranje i projektovanje pomoću računara, i razvoj numeričkog upravljanja i navigacije. Rađene su proračunske analize, kompjutersko oblikovanje i projektovanje komponenti i kompjuterska kontrola kvaliteta segmenata vazduhoplova.


Sutra: Najznačajnije svetske firme nude motor za naš avion