11. septembar

RIJEČKI “Novi list”, jedine u to vreme nezavisne dnevne novine, ustupio je veliki prostor lideru Srpske narodne partije u Hrvatskoj, Milanu Đukiću, koji je ispričao ono što je video prilikom nedavnog putovanja u Krajinu, isključujući oblast Like, koja mu je bila zabranjena. Tamo gde mu je bilo dozvoljeno da ide, video je “mnoge opustošene kuće i veoma malo ljudi. Veoma malo ih je ostalo, uglavnom sve stariji ljudi. Pošto su bili zatvoreni u sabirne logore radi saslušavanja, mogli su da se vrate svojim kućama, uz obavezu da se prijave policijskim stanicama radi dobijanja novih dokumenata. Međutim, kada su se pojavili na šalterima, uhapšeni su i odvedeni ne zna se gde; izgubio im se svaki trag. Kada je hrvatska vojska ušla u moj rodni gradić, Donji Lapac, bio je netaknut. Idite i vidite na šta liči sada, sa spaljenim i opustošenim kućama”.

Lapac je bio mesto sa najvišim procentom srpskog stanovništva na teritoriji Hrvatske. U godinama 1991-1995.(do početka avgusta) nijedna od hrvatskih porodica nije bila isterana odatle.

To je bio uzoran grad po međuetničkom suživotu i toleranciji. Nije bilo mržnje između suseda. Uprkos režimu koji su uveli secesionistički lideri, Hrvati su ostali. Đukić je pomenuo porodicu Miljković, Hrvate koji su posle izbora iz 1990. ušli u Opštinski savet. A onda, kada je naišla hrvatska vojska, podelili su sudbinu sa srpskim zemljacima i oni kao izbeglice. Zajedno sa Miljkovićima u izgnanstvo krenulo je i nekoliko lekara, i oni Hrvati, koji nikada nisu napustili svoje pacijente Srbe iz istog gradića.

Izborna kampanja do koje će doći u Hrvatskoj naredne jeseni biće burna izborna kampanja u kojoj neće izostati atentati, a moglo bi da bude i mrtvih.” Rekao je to Slaven Letica, bivši Tuđmanov lični savetnik, a sada njegov kritičar, na jednom skupu “intelektualaca angažovanih u borbi za dominaciju etike nad politikom”. Letica je ubeđen da će, ako ne bude zaustavljena, Tuđmanova partija uspostaviti totalitarni sistem u zemlji zauzimajući mesto koje je imala Komunistička partija u Titovo vreme. Već sada, rekao je Letica, sistem tako funkcioniše da neko može da “dobije funkciju ministra ekonomije zato što je postao Tuđmanov prijatelj za vreme partije tenisa”. “Tuđmanova Hrvatska”, dodao je Letica, “jeste zemlja u kojoj je 50 porodica za svega nekoliko godina preuzelo kontrolu nad 80 odsto nacionalnog profita; mnogi od ovih novih milijardera stekli su novac pljačkajući državnu imovinu. Sada im je potrebna snažna vlast bez opozicije, da ne bi bili primorani da odgovaraju zbog izvršene otimačine.” Sa ovom poslednjom tvrdnjom potpuno se slaže jedan politički čovek sa levice i autor nekoliko knjiga, po imenu Miko Tripalo.

TUĐMANOVE LAŽI Tuđman je rekao da je “Knin uvek bio hrvatski grad” u etničkom smislu, a da su Srbi postali većina tek između dva svetska rata. Šef hrvatske države, po profesiji istoričar, nije pročitao knjigu koju je objavio Hrvatski savez, “Kninski almanah”, iz 1993. godine, u kojoj, crno na belo, stoji da su već 1857. Srbi činili većinu stanovništva. “Ta i druge Tuđmanove laži proizašle su iz mržnje i frustracije, on ne želi da Hrvatska bude država njenih građana, želi da izbriše svaki trag koji bi podsećao da je ovde živelo srpsko stanovništvo”, rekao je Đukić u “Novom listu” i dodao: “Ako se srpskom stanovništvu ne omogući da se vrati na sopstvenu zemlju, biće u pitanju genocid.”

Miko Tripalo je predsednik Partije socijaldemokratske akcije Hrvatske. Dalmatinac, bio je jedan od najbližih Titovih saradnika za vreme partizanskog rata i u posleratno vreme ali, krajem 60-ih poveo je nacionalni pokret, takozvano Hrvatsko proleće, koji je posejao seme radikalnog demokratskog zaokreta u celoj Jugoslaviji (novi Ustav iz 1974), a i kasnije secesije Hrvatske i Slovenije. Godine 1990, kada su preovladali ekstremistički elementi, pokret je pao u ruke Franje Tuđmana, koji pošto je stupio u savez sa organizacijama ustaških emigranata u raznim evropskim i vanevropskim zemljama, krenuo je putem ekstremne nacionalističke desnice, dok je Miko Tripalo ostao vezan za pozicije demokratske levice.

Na današnjem susretu u Zagrebu (11. septembar 1995. godine) šezdesetdevetogodišnji Dalmatinac napravio je nekoliko osvrta koji mi izgledaju više nego zanimljivi. Počeo je time što je rekao da se Tuđman koristi vojnom operacijom, koja je dovela do ponovnog osvajanja Krajine, da bi pripisao pobedu isključivo sebi i svojoj partiji - režimu, čiji hijerarsi upotrebljavaju bez ustezanja izraze kao “vojska HDZ-a”, pretvarajući u zborove svoje partije povorke, vojne parade i druge manifestacije koje se u Hrvatskoj organizuju svakodnevno, preko mesec dana, da bi se slavila pobeda.

Sve je delo Tuđmana i njegovog režima”, kaže Tripalo, “osim jednog jedinog izuzetka: počinjenih zločina, koji se i dalje vrše u oslobođenim krajevima posle zaključenja operacije ‘Oluja’”. Prema Tripalu, “pošto su prvi jurišni odredi vojske i policije, zajedno sa nekoliko domobranskih pukova, završili skoro bez izgreda svoje operacije, na sceni (Krajine) pojavila se treća grupa (‘oslobodilaca’) koja je dala znak za početak pljačkanja napuštenih kuća, podmećući požare po celim selima i varošicama. Ovde nije reč o ovoj ili onoj bandi pljačkaša, nego o posebno organizovanoj operaciji pljački i podmetanja požara, iza koje stoje ljudi režima i partije na vlasti. Dakle, radi se o monstruoznom planu, čije korene treba tražiti u mnogim stavovima partije na vlasti, koji se odnose na etničko čišćenje države. “Takođe je primetio da su predstavnici nekoliko stranih i domaćih humanitarnih organizacija, koji su došli u Krajinu, pošto su videli situaciju, zaključili da je za “hrvatsku policiju bilo važnije da spreči fotografisanje požara i pljački, umesto da spreči pljačkaše i palikuće da vrše svoja dela”. Miko Tripalo još više je produbio hirurški rez kada je optužio Tuđmana da je sklopio tajne sporazume sa Miloševićem na štetu Hrvatske: “Uprkos svim datim obećanjima, naš vrhovnik je objasnio ko je naredio (1993) hrvatskoj vojsci da se povuče iz severne Posavine, omogućavajući na taj način Srbima da stvore onaj koridor koji je ovih godina imao životnu važnost za njihove položaje u zapadnoj Bosni i Krajini. I dalje, da se sve više u hrvatskoj političkoj praksi, gomilaju takozvani slučajevi koji čekaju objašnjenje: od ubistva političkog lidera Ante Paradžika, do eksplozije skladišta municije na lokalitetu Duboki Jarak sa krvoprolićem koje je izazvala, i tako redom. Režim greši ako misli da su ljudi to zaboravili. Ljudi osim toga ne zaboravljaju kako je, za tri-četiri godine, mali broj porodica usko povezanih sa vrhom države i bankama uspeo da se obogati u skandaloznim razmerama. Obogatile su se na prolivenoj krvi hrvatske mladosti.”


SUTRA: Za Srbe nema povratka


Od nedelje novi feljton ”Novosti”: Urota veka - kako je uništena konoplja kao industrijska biljka