NAŠA javnost je u novije vreme bila prilično zabavljena, i zabavljana, pitanjem validnosti doktorskih titula nosilaca pojedinih javnih funkcija. Bez obzira na stvarno stanje stvari u vezi s konkretnim slučajevima u koje se posumnjalo, ostao je utisak da bi celokupnoj oblasti doktorskih studija i sticanja najvišeg naučnog zvanja valjalo ozbiljnije i odgovornije prilaziti, uz sve nužne akademske postupke i provere.

Za to s koliko se ozbiljnosti i odgovornosti prema doktoratima nauka treba odnositi, kao primer za ugled mogao bi poslužiti senat univerziteta iz Karabuka, grada u istoimenoj crnomorskoj oblasti Turske, koji je na predlog Mašinskog fakulteta, odnosno Odseka za šinske sisteme, odlučio da dodeli počasni doktorat osmanskom sultanu Abdulhamidu Drugom (vladao od 1876. do 1909)! U obrazloženju se navodi da je sultan Abdulhamid bio veoma zaslužan za projekat tzv. Hidžaske železnice, tako da je u carstvu između 1889. i 1898. godine izgrađeno pet hiljada i trista pedeset kilometara železničkih pruga. Za proveravanje i utvrđivanje sultanovih naučnih zasluga bilo je potrebno više od jednog veka, što ne dozvoljava ni najmanju sumnju u ozbiljnost sprovedene akademske procedure. Tako treba raditi!

Diplomu o počasnom doktoratu na prigodnoj svečanosti je, u prisustvu rektora nekolikih drugih univerziteta, najstarijem živom potomku carske porodice Harunu Osmanogluu, uručio rektor Burhanetin Ujsal. Da sve bude po redu i načinu, besedu je završio Ataturkovim rečima: „Što bolje budu poznavala svoje pretke, turska deca će u sebi nalaziti više snage da čine velika dela“. Ataturk je, inače, u krugu prijatelja i saboraca za sultana Abdulhamida jednom prilikom rekao da je bio „šmokljan“, a njegov panislamizam je oštro osuđivao.

Ovaj 34. osmanski sultan, ljubitelj italijanske opere i kriminalističkih romana Konana Dojla, poznat je, naime, i po tome da je posle više vekova obnovio halifat i za sebe govorio da je sto trinaesti islamski halifa, odnosno vrhovni poglavar svih muslimana sveta, da bi tokom rusko-turskog rata (1877), od uleme (verskih autoriteta) izdejstvovao da se rat proglasi svetim, džihadom, a on gazijom, to jest pobedničkim borcem protiv nevernika. Zahvaljujući, vidno uzbuđen, na visokoj naučnoj počasti, Harun Osmanoglu je, na arapskom jeziku, dok je njegov unuk prevodio na turski, izrazio nadu da će, uz Alahovu pomoć, i ostalim sultanima biti dodeljena zaslužena priznanja.

Za šta li će, recimo počasne doktorate dobiti Mehmed Osvajač ili Sulejman Veličanstveni? Kakva bi to tek mogla biti naknadna epizoda, kao epilog, u televizijskoj seriji o osvajaču Beograda! Zaista su „tendenciozni i zlonamerni“ oni koji primećuju da se Turskom valjaju talasi neoosmanizma i islamizma. Burna negativna reagovanja u ozbiljnoj turskoj akademskoj i kulturnoj javnosti na ovaj „akademski“ čin bez presedana upućuju na to da je đavo, onosno šejtan, odneo šalu.