POSLE zapažene konferencije posvećene poukama Prvog svetskog rata, Centar za međunarodne odnose i održivi razvoj, koji s grupom saradnika osnovao Vuk Jeremić, zabeležio je još jedan uspeh vredan pažnje. Predstavljen je prvi broj kvartalnog časopisa na engleskom jeziku „Horizonti“.

Ako je suditi po prvencu, moglo bi to biti osveženje u panorami periodičnih publikacija posvećenih analizi događaja i procesa na svetskoj političkoj sceni. Ovo privlačno dizajnirano izdanje okupilo je više uglednih autora iz sveta, među kojima valja istaći i jedan pravi „ekskluziv“, prvo programsko oglašavanje novog turskog premijera, doskorašnjeg ministra spoljnih poslova Ahmeta Davutoglua, naslovljeno „Principi turske spoljne politike i regionalno političko strukturiranje“.

Tako nam „Horizonti“ omogućavaju da na samom početku njegovog mandata ostvarimo uvid u operativne spoljnopolitičke planove autora opsežne geopolitičke studije „Strategijska dubina“, koja će se uskoro pojaviti i u prevodu na naš jezik.

Ukupno uzevši, Davutoglu kao premijer u glavnim linijama ostaje veran Davutogluu kao ministru inostranih poslova, a osvedočili smo se kako je Davutoglu kao ministar u svemu sledio Davutoglua kao autora „Strategijske dubine“. Ipak, u svetlu aktualnih zbivanja na Bliskom istoku i iskušenja pred koja oni stavljaju Tursku, zanimljivo je saznati kako turski premijer miri principe turske spoljne politike i njenu konkretnu neposrednu operacionalizaciju. Originalno, kao i obično.

Kao jedno od načela turske spoljne politike Davutoglu opet ističe svođenje problema sa susedima na nulu i skladnu reintegraciju u regionalno (arapsko/muslimansko) okruženje. U vezi s najozbiljnijim izazovom, situacijom u Siriji, Davutoglu ponavlja stavove o podršci narodu koji je ustao protiv despotskog režima u Damasku, optužuje režim za nasilje koje je izrodilo „elemente divljaštva“ (Islamska država?) u redovima opozicije i oprezno nagoveštava da su diplomatska i mirna sredstva za rešavanje problema možda iscrpljena. U svetlu ovakve aktualizacije načela dobrosusedstva, lakše je razumeti sadašnje držanje Turske u labavoj koaliciji deklarativno okupljenoj radi suzbijanja ofanzive Islamske države u njenom najbližem susedstvu.

Donedavno, Turska je zatvarala oči pred naoružavanjem ekstremnih džihadista (Dž. Bajdenu se učinilo da ih je i naoružavala), zatim se kao zabrinula zbog jačanja Islamske države, ali je svoje učešće u ratu protiv nje uslovila uklanjanjem Asada „u paketu“, da bi u sadašnjim borbama za kurdski grad Kobani sprečavala da egzistencijalno ugroženim sirijskim Kurdima u pomoć priteknu braća iz Turske.

Za Ankaru, slično Rijadu, i dalje je glavno da padne Asad, dok je stradanje Kurda, izgleda, uvek poželjno. Zanimljiva koncepcija dobrosusedstva i regionalnog integrisanja! Akcije Islamske države nikad nisu bolje stajale.