POSLE produženog, petogodišnjeg mandata, bivši danski premijer Anders Fog Rasmusen (61) napušta kormilo NATO-a i mesto generalnog sekretara jedinog vojnog saveza na planeti prepušta bivšem norveškom premijeru Jensu Stoltenbergu.

U poplavi dramatičnih vesti s raznih strana sveta, od Afrike, preko Bliskog istoka, do Ukrajine, ova redovna smena nije privukla naročitu pažnju medija i međunarodne javnosti, pored ostalog verovatno i zato što je svima jasno da je generalni sekretar samo visoki činovnik, a nikako i ličnost koja donosi ključne odluke u vezi s politikom i angažovanjem Atlantskog saveza. Stoga valjda i biraju prilježne i pedantne severnjake poslovično hladne krvi i podjednako hladne racionalnosti.

Ipak, kraj jednog mandata ispunjenog živom aktivnošću NATO-a prilika je da se svedu neki bilansi, što je učinio i Rasmusen, na veoma karakterističan i poučan način. Njegov oproštajni intervju američkoj agenciji AP višestruko je indikativan i zaslužuje pažljivo, a ako treba, i ponovljeno čitanje.

U duhu svetskog trenda tiranije telesnosti i potiskivanja cerebralnosti, vitki danski političar, za koga kažu da nedeljno provodi nekoliko sati u teretani, izražajnom metaforikom fitnesa i pilatesa zadovoljno konstatuje da je za vreme njegovog mandata Alijansa „skinula stomak i očeličila mišiće“. Rasmusen, zatim, analizira pojedine aspekte transformisanja i delovanja NATO-a u promenljivim međunarodnim okolnostima. S obzirom na trajnu orijentaciju saveza na čijem se čelu nalazio, analitičko svođenje računa i ocene generalnog sekretara uglavnom ne donose neka naročita iznenađenja, ali su pojedini akcenti ipak zanimljivi.

Ponajpre osvrt na kontroverznu misiju u Libiji, jednu od najsramnijih stranica zapadnog intervencionizma. Da bar Libiju nije pominjao! Ali ne, Rasmusen mudro zaključuje da je haos u Libiji posle rušenja Gadafija pouka međunarodnoj zajednici da mora brže da se angažuje u svrgavanju represivnih režima kako bi povećala šanse za stabilan ishod. Uloga samozvanog svetskog policajca je, dakle, sasvim legitimna, samo je treba odlučnije i efikasnije vršiti!

Rasmusena očigledno žulja Sirija i činjenica da akcije Bašara al Asada kao da rastu, sem ako u obračunavanju s Islamskom državom ne bude i neke veće kolateralne štete. Nije ostalo nezapaženo da je Barak Obama u svom obraćanju Generalnoj skupštini UN, uz epidemiju ebole i terorizam Islamske države, maltene u istoj ravni, kao pretnju međunarodnoj zajednici istakao politiku Rusije prema Ukrajini. Treba li se, onda, čuditi logici visokog činovnika firme čiji je on neprikosnoveni gazda?