Ne može se izdržati više, ovih dana.

Neizdrživa je bila ova strepnja, recimo, da li će ili neće biti Parade Ponosa. Bruto nacionalni proizvod je zastao u stagnaciji. Javni dug je prestao da se povećava. Nepregledne horde inostranih investitora nakratko su prekinule svoju hipotetičku invaziju na ovo područje. Vazduhom se prostirala kao mider zategnuta napetost o sudbinskom pitanju nacije, koja bi možda izbegla sve svoje moderne poraze i gubitke, samo da je znala da se na vreme odluči hoće li se ili ne, jednom zauvek, dozvoliti ili zabraniti taj događaj. Amerikanci, onomad, krenu da nas bombarduju, mi im kažemo da imamo Paradu, a oni odgovore „Onda ništa“ i odu da traže neku drugu homofobnu zemlju. EU bi nas već primila, jer procentualno ispunjavamo evropske standarde o heteroseksualnosti. Ili, naprotiv, Rusima da smo rekli da nikada nećemo imati Paradu, dali bi oni više za NIS, ma Južni tok bi već bio završen. O Šeikovoj dodatnoj darežljivosti pri negativnom razrešenju ove dileme i da ne govorimo, a s obzirom na to da Emirati „Prajd na vodi“ još nigde nisu sagradili.

I teško da će.

* * * * *

Ubi nas neizdrž i oko Utiska Nedelje. Odnosno ne toliko oko njega samog, već oko toga šta će biti finalno formalno obrazloženje zašto ga neće biti tamo gde ga je do sada bilo. Odnosno da čujemo objašnjenje šta se na kraju desilo sa onim što je počelo kad se prvi put emitovao „Veliki Brat“. I dočekasmo: rečeno je - negde na verbalnoj sredini između „drž’ da ga“, sa jedne, i „nabijem“ sa druge strane - da će, prevedeno na srpski, da se oformi jedan TV kanal koji niko ne gleda, a na kome će biti svašta što se nekad gledalo. Prevedeno na još srpskije, sada će „beli listići“ imati svoju omiljenu televiziju, Peti oktobar i građansko gledalište svoj medijski rezervat, a eksteritorijalni beogradski „krug /devedeset/dvojke“ svoje večno koaksijalno kablovsko konačište, zauvek napunjeno vodom. Prevedeno na najsrpskije, ko se lati Mikija i Đanija, poginuće od Đoganija.

Što je ujedno i najjači Utisak. Ne moramo ni da glasamo.

* * * * *

Neizdrž se oseća i po pitanju objašnjenja kako će se konkretno naša zemlja proključiti borbi protiv Islamske Države (Sirije i Levanta), te u toj borbi pomoći Americi, faktičkom izumitelju toga protiv čega se bori? Da li ćemo tamo, u taj Levant, poslati diverzantsku jedinicu za kreiranje ekonomske politike, pa sačekati da Ekipa razvali džihadiste od zaduženosti i bankrota, terajući ih u večno ropstvo od MMF, Svetske Banke ili bilo koga ko šušne sa svežnjem pozajmljive valute? Ili ćemo im poslati diviziju ovdašnje tajkunerije, da im na delu pokaže brzinu i dubinu tranzicije od socijalizma (islamizma, kako god) do jahte i privatnog aviona? Možda par članova Službe da im ubacimo u redove, pa da im se na brzinu poosnuje par partija, nekoliko računa za transfer kinte na Kipar, komplet plaćenih urednika i analitičara, buljuk držača monopola, jato domistifikovanih kriminalaca... Pa da sav taj šareni svet bude osnov za to da Islamska Država sa godinama bude sve manja i sve slabija? No, šta god da bude Tajno Oružje kojim krećemo na Džihad, valja da se pripremimo na vreme i da već koliko odmah odredimo kojih ćemo par naših eminentnih predstavnika da delegiramo za odrubljivanje glave. Te ako valjano izaberemo, onda samo zbog toga ta borba ima i te kako smisla.

* * * * *

I na kraju, neizdrž nas uhvatio i po pitanju dolaska Putina, te oće, te neće, te se Ameri bune, te mi ne vidimo da se oni bune... Elem, na kraju on dolazi, a dat je nalog da se pravi i parada. Koja košta, a i nije nešto, ako je uporedimo sa paradom koju Rusi i inače prave za Dan Pobede, samo nikog odavde ne zovu da je gleda. Te prosto neki neizdrž hvata da požalimo što Putin uopšte i dolazi. Jer da je neki manje konzervativni posetilac, mogli smo, uštede i organizacije radi, da izvedemo tzv. „džoint-venčer“: da Paradu koju već imamo i sa kojom godinama ne znamo šta ćemo - prikažemo stranom gostu ispred Narodne skupštine. Visoko podignute glave, kao niske naređani, u strojevom koraku marširaju malo LGBT, malo huligani. Narod kliče, Rukovodstvo salutira. Pa ako se već slavi oslobođenje Beograda, daj da ga onako baš oslobodimo.

Kad već dosad nismo.