POČETAK kampanje za izbore nacionalnih saveta manjina zaglušili su pucnji nekih, vojno neobično dobro obučenih i tehnički opremljenih albanskih „šumokradica“ koji su u Kopnenoj zoni bezbednosti odneli mladi život pripadnika Žandarmerije Stevana Sinđelića (nomen est omen, govorili su stari Latini). Kakve li može biti veze između ovih politički veoma značajnih izbora i tragične pogibije uniformisanog čuvara bezbednosti Srbije? Neposredno, naravno, nikakve, ali posredno zloslutne.

U filozofiji istorije postoje dve teorije razvitka čovečanstva. Jedna počiva na koncepciji linearnog progresa, prema kojoj je stalno napredovanje konstanta istorijskih procesa, dok druga, ciklična, još od čuvenog arapskog učenjaka Ibn Halduna, smatra da se tok ljudske povesnice odvija kroz niz sukcesivnih ciklusa, društvenih uspona i padova.

Premda, naravno, u globalnom smislu pojava od minornog značaja, demokratski izbori u Srbiji (i ne samo u Srbiji), mogli bi poslužiti kao uverljiva potvrda ispravnosti inače uglavnom osporavanih cikličnih teorija.

Razumljivo je da se tokom predizbornih kampanja takmaci međusobno ne hvale i ne zasipaju cvećem, već da, argumentovano kritikujući njihove, biračima preporučuju svoje političke programe. Ali ne, kad trka počne, nestaje svih moralnih obzira, a odnos prema realnosti, pa i istini, strmoglavo se relativizuje.

Sve što je bilo i što je urađeno tokom prethodnog razdoblja izvrgava se bespoštednom osporavanju, negiranju, do gaženja, uključujući ne samo tuđe, već objektivno i sopstveno dostojanstvo. Štaviše, oni koji su učestvovali u prethodnoj podeli izborno ili koaliciono stečenog kolača vlasti, a onda iz nje ispali, među najžešćim su i „najprincipijelnijim“ poricateljima ičega pozitivnog u tom (i svom) kolektivnom učinku.

Isključivo je važno kod ciljne grupe građana probuditi što snažnije osećanje ozlojeđenosti, pa i mržnje, prema političkim protivnicima, ali i društvenim grupama koje oni predstavljaju. Kad je o izborima za nacionalne savete manjina reč, to u krajnjoj liniji znači prema većinskom narodu, bez obzira na providno lukavstvo isticanja njegove „velikodušnosti“, kako to čini dojučerašnji višestruki ministar Sulejman Ugljanin koji se naprasno vratio svim teškim stavkama optužnice sa osnivanja SDA na novopazarskom stadionu, krajem jula 1990. Tu su i „organizovani državni teror“ i „genocid za koji niko nije odgovarao“ i „narcisoidna vlada ove države koja više mrzi Bošnjake nego što voli svoj narod“.

Kako li je samo gnevni Ugljanin u međuvremenu uopšte politički preživeo skoro dve i po decenije? Pa valjda u skladu s logikom cikličnog kretanja istorije? S takvim njenim protagonistima progres je zaista teško zamisliv.