Uvaženi i visokopoštovani Treći Svetski Rate, dragi naš dolazeći brate,

Svesni smo da postoji izražena potreba da se prekine ovih skoro sedam nepodnošljivih decenija svetskog mira, posebno mirnih u Indokini ili Avganistanu, te na Bliskom istoku ili ovde na Balkanu. Jasno nam je da nema te kolektivne miroljubive svesti koja može da spreči gomiletinu nekakve ambiciozno vojnopolitičke birokratije da smisao svog postojanja opravdaju Tvojim izazivanjem. I razumemo da svaka velika ekonomska kriza mora na kraju da se završi nekim sveopštim krvoliptanjem, čisto da se povrati na berzama izgubljeno. Ali bi Te najljubaznije zamolili da, pre no što počneš, saslušaš neka naša razmišljanja o tome.

Prvo treba da znaš da mi više nemamo Gavrila Principa, koji bi svojim pucnjem mogao biti povod za Tvoj početak. On je čovek bio idealista, a u ovim vremenima idealista nema, svećom da ih tražiš. Potrošili su se u mitinzima, blokadama, prevratima, revolucijama i izbornim kampanjama. Nagledali se obogaćenih lidera, debelo naplaćenih govornika i obezbeđene dece Revolucije - pa im se smučilo i ne gine im se više ni za koga. Sad da pustiš Gavrila pred Franca, ovaj prvi u samog sebe bi pucao, što iz inata, što iz svesti o Principu da kad ubiješ nekog Ferdinanda, posle opet dobiješ manje-više isto, samo se to tad zove sloboda.

Mi, Rate dragi, nemamo ni vojsku da u Tebi učestvujemo. To što smo imali, to je svoje skorašnje ratove izgubilo, a ovo što je iz ratova preostalo, to se reformisalo i modernizovalo, pa se nekako posledično i smanjilo. Što nije ni loše, jer nam se potencijalni vojnici za neku veću vojsku ili nisu rodili ili su u velikom broju otišli da svoju egzistencijalnu sreću nađu tamo gde vojni pozivar ne može da dođe bez overenog pasoša i uplaćenog aranžmana u turističkoj agenciji. Tako da ovog puta ne možeš da računaš na to da ćemo na frontu da umiremo kao muve zarad nekog novog svetskog poretka. Ono malo njih što im se gine, eno već pucaju po Donjecku, a i njih ćemo zakonom da zabranimo, pa će posle da pucaju kod kuće.

Nadalje, mi ne razumemo ni našu ulogu po Tvom početku. Da li je zamišljeno da naše trupe opremljene lovačkim puškama domaće proizvodnje jurišaju u oklopljenim „fijatima 500L“ na ruske tenkove ispred Moskve? Ili ćemo da pobegnemo od kuće i da budemo pro-rusko-kinesko-brazilski gerilci koji će, iz zasede, ubijati žandare regrutovane iz prozapadnih nevladinih organizacija? Da li ćemo posle rata imati mesta koja su iz počasti nazvani Obamovac ili Šojguča, te čija će atomska bomba - i kojim povodom - zbog toga pasti na Straževicu? Sa kojim zlatom i gde će naši vladari pobeći na početku rata, kad nit imamo zlata ni zemlje saveznice, evo već četvrt veka... Ukratko, kad god je rat postojao, mi smo našli neku svoju ulogu i smisao u njemu, ali dozvoli da primetimo da se u Tebi teško logički pronalazimo, pa nam utoliko teže padaš.

Da ne pominjemo koliko bi nam tek teško palo da nam iz Brisela jave da nema prijema u Evropsku uniju do kraja Trećeg svetskog rata, ko će to da sačeka i ko garantuje da će tada biti i Unije i grada Brisela? Da li je moguće da zbog Tebe nećemo videti gradove na vodi, strane investitore, „Južni tok“, profit u smederevskoj Železari, „Železnicama“ i „Srbijagasu“, procvat privatnog sektora, razduživanje prezaduženih tajkuna, povrat novca od subvencija... Zar smo toliki maleri da ono što smo čekali godinama, a što nam je tu, nadomak reformske ruke, bude sprečeno jer Obama ne želi Putinu da dopusti da dobije „Nobela“ za mir? I ako je tako, zar je moguće da možda nikada nećemo videti otvaranje Narodnog muzeja, rast BDP-a, harmonizovanje odnosa sa Prištinom, sređivanje haosa u pravosuđu i medijima, kao ni uspešan kraj borbe protiv kriminala, korupcije i godišnjih odmora van granica Srbije. Mi ne verujemo da je to moguće. I mi ne verujemo da ćeš Ti početi, jer mi toliko toga imamo nezavršenog.

Iz svih ovih razloga, najljubaznije Te molimo da se strpiš još koju godinu i da ne počinješ kad Ti vreme nije. A mi te nećemo izneveriti kad za Tebe vreme dođe. To si valjda Rate, brate, već dobro naučio.

Kad već mi nismo.