TOKOM 19. avgusta, leva kolona Kombinovane divizije (1. i 6. prekobrojni puk 2. i 3. baterija) i Moravske divizije prvog poziva energično su gonile neprijatelja južnom padinom Cera i grebenom Iverka. Poslednji očajnički i bezuspešni otpor austrougarska 9. divizija pružala je delovima Moravske divizije prvog poziva na Velikoj glavi i Rajinom grobu. Moravska divizija sa 1. i 2. pukom zauzela je oko 13 časova Veliku glavu, a oko 15 časova Rajin grob.

Gubljenjem ovih položaja vojnici 9. divizije, kao i vojnici ostalih trupa poraženog 8. korpusa i čitave 5. austrougarske armije, bezglavo, u panici i neredu, bežali su prema Drini i preko nje u Bosnu izmakli srpskim bataljonima koji su im bili za petama. Gubeći orijentaciju i vezu sa jedinicom, unezvereno i molećivo, pitali su usput seljanke: „Kazuj, strina, đe je Drina!?“

Tako je Cersku bitku, praktično, produžilo za dva-tri dana usamljeno ali energično dejstvo austrougarske 9. divizije, vojnički spremnije od 21. landverske divizije, razbijene već pri prvom sudaru sa srpskom Kombinovanom divizijom, a konačno dotučene smelim akcijama srpske konjice. No, i austrougarska 9. divizija, „stegnuta taktičkim kleštima“ odnosno jednovremenim obuhvatom Kombinovane divizije grebenom Cera, sa severne, a Moravske divizije prvog poziva od Velike glave preko Iverka, s južne strane, morala je, 19. avgusta u podne, konačno da odstupi, napusti bojište i neometano, zbog spore aktivnosti srpskih poternih jedinica, 20. avgusta do podne, prebace se preko Drine (kod Janje) u Bosnu.

Odstupanjem austrougarske 9. divizije, 19-20. avgusta, konačno je završena Cerska bitka. Ubrzo posle odstupanja 9. divizije, u noći 19/20. avgusta, započeto je povlačenje i austrougarskog 13. korpusa.

STOP 6. ARMIJI TEK posle poraza 5. armije na Ceru, Poćorek je obustavio dalje nastupanje svoje 6. armije u pravcu Užica. Ona se povukla na severozapad, da bi, navodno, osujetila upad srpske vojske na teritoriju Austrougarske.

U takvoj situaciji, kao nerealna ostala je bez ikakvog odjeka Poćorekova depeša-naređenje: „... Izdržite po svaku cenu dok ne stignu pojačanja sa severa i juga... Peta armija mora se, pošto-poto, održati na liniji Novo Selo-Vidojevica-Jadranska Lešnica i na visovima istočno od Zvornika...“

Ali, bitka je izgubljena.

... Armija je potučena i nalazi se u bezobzirnom, divljem i paničnom bekstvu“, beležio je u svoj dnevnik praški književnik i novinar, pripadnik austrougarske vojske Egon Ervin Kiš. „Bekstvo je započelo i vuklo nas je sa sobom. Jedna potučena vojska - ne, jedna razbijena rulja jurila je u bezumnom strahu prema granici. Vozari su šibali svoje konje, artiljerci su boli svoje mamuzama, oficiri i vojnici gurali su se i probijali između čitavih kolona komore ili gazili kroz rovove pored puta u grupama u kojima su bili zastupljeni svi rodovi vojske... pešaci, artiljerci, vojnici iz landvera, bolničari, saperi...

Sa svih visova i kroz polja jurili su topovi bezobzirce na drum, već zakrčen kolima, i probijali se kroz komorske kolone ne obraćajući pažnju na psovke vozara i podoficira, na zapovesti oficira... Gazilo se preko ljudi, preko točkova, lafeta, poljskih kuhinja, kola i topovi su zapinjali jedni za druge, konji su se ćiftali i grizli, već upola pobesneli od udaraca bičem. Nije se više moglo ni napred ni nazad...

Srbi su zasipali topovskom vatrom ceo put kojim je jurila vojska naših begunaca. Oko dve hiljade šrapnela izbačeno je na nas ovoga dana, a oni su prskali ili nad putom ili na nekoliko koraka kraj njega. Šrapnelske kuglice padale su na prtljag kola, razbijale posuće, sanduke i pakete, često su lupale zvečeći po kazanima poljskih kuhinja, po topovskim cevima i karama, ali su isto tako često pogađale čitave grupe vojnika, koji su ječali, jaukali, vikali za pomoć ili rezignirani ostajali u lokvi svoje rođene krvi. Oni koji su dolazili za njima gazili su ih bezobzirce... Više od dve stotine na mestu ubijenih ili u samrtničkim mukama oborenih konja zakrčilo je put kojim smo bežali...

“UŽIČANI“ I CRNOGORCI POBEDI na Ceru doprineli su i srpska Užička vojska i Crnogorska vojska, koje su, u vreme operacija na liniji Šabac - Cer - Zavlaka - Proslop, vezivale austrougarsku 6. armiju na svojim, južnim sektorima.

Bežali smo preko brisanog prostora i nije bilo nikakvog zaklona od šrapnela. Nismo mogli učiniti ništa drugo do, pognuto bežati dalje, strepeći od nove eksplozije iznad naših glava. Kada bi se let šrapnela završio u žutom oblačiću na više od trideset koraka od nas, kada bi se zujanje pretvorilo u tresak, mi bismo se opet, sa olakšanjem i odahnuvši, digli i nastavili da trčimo.

Ponekad smo prolazili kroz sela i tu se mogao potražiti spas od kiše tanadi uskakanjem u neku kuću. Ali oči žitelja ovih naselja donosile su nam novu muku: te oči koje su nas onda kada smo nastupali gledale sa toliko mržnje, kao buduće ubice njihovih muževa, sinova i braće, sada su nas posmatrale sa otvorenim prezirom, pošto smo sada, potučeni, sa ljudstvom, konjima i kolima napuštali njihovu zemlju.

Bunari su bili presušili, vojnici su upadali u kuće i točili sebi iz buradi rakije. Rakija je bistra kao voda i ljudi su je pili kao vodu. Nakon nekoliko koraka počeli bi da zapliću jezikom, da teturaju i padaju.

Svakih pola sata bi po neki štabni oficir preprečio put pešadiji: trebalo je da se pod komandom jednog oficira sakupimo uz ivicu puta, da se razvijemo u strelce i štitimo odstupnicu. Ovim loše organizovanim pokušajima sakupljeno je najviše dve do tri stotine vojnika koji, naravno, ne bi bili u stanju da štite od napada neprijateljske vojske.

Ležali smo oko četvrt sata besno gledajući za kolima i aritljerijom koji su hitali da stignu na bezbedno mesto; na sve strane se psovalo zato što nas besmisleno žrtvuju, a u sebi smo premirali od straha pred napadom pedeset puta nadmoćnijih neprijateljskih snaga, a naročito smo se bojali da ćemo biti opkoljeni, što se našem kratkom streljačkom stroju moglo dogoditi svakog trenutka. Kada nas od oficira niko više nije video i kada smo našli izgovor da nam nedostaje municije, naš streljački stroj počeo je da se osipa, pa smo se bez naređenja i via facti opet priključivali opštem bekstvu.

Predveče prelazimo Drinu preko vojnog mosta na čijim pontonima već stoje inženjerci spremni da ga demontiraju. Austrijsku obalu zaposeo je streljački stroj mađarskih domobrana. Idemo dalje za Janju, gde se u jednom šljiviku skuplja 11. regimenta, već dva dana praznih stomaka, rastrojena, skršena od borbi i bežanije.

Vojnici koji su juče terali srpsku stoku za Bijeljinu pričaju nam da su oba korpusa koji su bili pored nas, 13. i 16, prošli još gore nego mi, da se povlače. I drugi vojnici videli su na hiljade vojnika iz ovih korpusa kako kuljaju natrag za Bosnu.

Neprekidno se opšta depresija ispoljava u obliku pogrda i sumnjičenja upućenih na račun vođa. ‘Naši generali su sve sami nesposobni stari magarci.’ - ‘Ko ima protekcije, tome se poverava sudbina stotine hiljada ljudi.’ - ‘Sjajni su to momci, ti Srbi, znaju kako treba da brane svoju zemlju’. Ako bi neprijatelj došao u Češku, i mi bismo ga isterali batinom.“



(Nastaviće se)