SA Male lisine, Dejanovačkog potoka i sa druma neprijatelj je iznenada zapucao iz pušaka i mitraljeza na srpski 2. bataljon iz prethodnice Kombinovane divizije, koji je odmah odgovorio vatrom sa Parloga i razvio se u strelce. Učinio je to i treći bataljon 2. prekobrojnog puka.

... Trebalo je odmah preći u napad, ili pobeći iz pakla“, zapisao je kapetan i učesnik ovog okršaja Milutin Nikolić. „Tada vojnici 2. bataljona, vođeni svojim oficirima, poleteše prema neprijatelju... Razvi se užasna puščana i mitraljeska vatra. Nije se znala ni neprijateljeva snaga ni raspored. Neprijatelj je bio u još većoj zabuni, jer je napadnut s boka i sleđa i još iznenađen na spavanju... Naši vojnici bukvalno uleteše u njegove rovove. Vrilo je kao u paklu. Vikalo se na sav glas, pucalo se na sve strane, a vojnici su padali kao pokošeno snoplje. Neprijatelj nije popuštao, a naši su naletali kao pomamni“.

Bitka se tokom noći rasplamsavala. Neprestano su uvođene nove jedinice i s jedne i s druge strane. Smenjivali su se udari i protivudari. Planina Cer prolamala se od gromova iz oblaka, jake puščane, mitraljeske i topovske vatre, zvuka truba i borbenih pokliča vojnika koji su jurišali na neprijatelja.

... Pod kišom od olova ulazili su u borbu bataljon za bataljonom, puk za pukom, razdraženo, divlje i ogorčeno“, sećao se major Jevrem Topalović. „Baterije behu, tako reći, na rukama iznete na Parlog, u sam streljački stroj. Pešadija je vršila besomučni juriš za jurišem; vatra puščana i mitraljeska bila je paklena, i u tom ogromnom kotlu u kojem je vrilo ratničkom uhu poznato klokotanje ključalog olova, zviždanje i prasak - nešto bezmerno silno, veličanstveno i strahovito...“

Tako je, u toku noći 15/16. avgusta, došlo do strahovitog sudara tek prispele Kombinovane divizije i desne kolone austrougarske 21. landverske divizije, koja je nastupala iz suprotnog smera.

“MI SMO BRAĆA SOKOLCI“ Divič su branile dve čete 28. praškog puka i sa njima komandant Fridl. U noći prepunoj svakojake buke, jedva su se čuli povici vojnika: „Mi smo braća, sokolci. Ne pucajte!“ Oficiri su se drali na njih. Neki su se predali, a drugi odstupili u pravcu Grujića mehane. Tu je poginuo komandant 28. praškog puka.

U svanuće se čulo ‘ura’ sve dalje i dalje... U zoru trećeg avgusta borba se nastavila svom žestinom. Topovi su urlali, komandiri baterija ne mogaše da zadovolje sve zahteve pešaka, jer je ciljeva bilo više nego topova. Pomoć od artiljerije tražena je sa svih strana... Baterije na Kiku obasute snažnom vatrom neprijateljskih haubica i poljskih topova, daju herojski otpor. Vodnik Osme baterije Moravskog artiljerijskog puka kapetan Čeda Kovačević, u najvećoj krizi, šetao je od topa do topa hrabreći vojnike i podržavajući moral u paklu od vatre, prkoseći smrti...“, zabeležio je major Topalović.

Ovim sudarom počela je Cerska bitka. Za austrougarske trupe to je, kako su docnije priznali njihovi komandanti, „bio rđav početak bitke“, jer, „kada je u zoru, 16. avgusta, u borbu stupio i treći srpski puk s artiljerijom, prethodnica 21. streljačke divizije bila je razbijena“.

Kombinovana divizija uspela je do jutra da osvoji Malu lisinu, Parlog i Veliku lisinu i približila se Trojanu, ali se pred podne morala povući na liniju Krivajska kosa-Kik, jer joj je levo krilo bilo ugroženo napredovanjem neprijateljeve 9. divizije.

Posle noćnog sudara i jutrošnjih borbi kod Tekeriša i Skakališta sa bojišta su se povukle i srpska Kombinovana divizija od Tekeriša na Krivajsku kosu - Radonjića brdo - Kik, i austrougarska 21. landverska divizija od Tekeriša grebenom Cera na Kosanin grad.

Kritična situacija na ovom bojištu, međutim, nije trajala dugo. Rešena je ličnom intervencijom komandanta 2. armije generala Stepe Stepanovića koji je prisustvom na bojištu obodrio trupe Kombinovane divizije i zadržao ih na položaju.

Uvođenjem u borbu tek prispele Moravske divizije prvog poziva, koja je, oko podne 16. avgusta, napala delove austrougarske 9. divizije na ugroženom levom krilu Kombinovane divizije i ponovljenim, još energičnijim pokretom Cerske udarne grupe grebenom Cera, srpske trupe su konačno probile i duboko pomerile liniju fronta, koja se levo od cerskog masiva, do mraka 16. avgusta, pomerila ka pravcu Jugovići - Begluk, uspevši da u toku noći 16/17. avgusta odbije više napada neprijatelja. Dolaskom pojačanja srpska vojska je stekla i brojčanu nadmoćnost: 32 srpska bataljona i 72 topa - protiv 18 austrougarskih bataljona i 58 topova.

MUNjEVIT UDAR KONjICE ... Kada je čelo neprijateljske kolone, oko 9.15, došlo na 400-500 metara od našeg položaja, bilo je dočekano jakom vatrom našeg 1. eskadrona, a odmah zatim i snažnom vatrom mitraljeskog odeljenja, zapisao je komandant 3. konjičkog puka Nikola Colović.

Poraz neprijateljeve 21. landverske divizije, sastavljene pretežno od vojnika iz Austrije, značio je ujedno i početak konačnog poraza austrougarskih trupa u njihovom prvom pohodu na Srbiju.

Uspehu operacija 16. avgusta značajno je doprinela Konjička divizija, koja je delom svojih snaga gonila neprijatelja uz Cer ka Trojanu, a naročito istovremenim dejstvom njenog 3. puka preko severnih padina planine, naglo potiskujući levo krilo austrijske 21. divizije. Austrijanci su, pod munjevitim udarom srpskih konjanika s fronta i s desnog boka kod Skakališta i na Radlovcu naglo odstupili ka zapadu, sve do visa Bobije, ostavljajući na bojištu kod Skakališta veliki broj mrtvih i ranjenih, napuštene topove, kare, municiju i drugu opremu.

Konjička divizija krenula je izjutra 16. avgusta iz rejona sela Pejinovića pravcem selo Bojić - selo Slatina, a svoj 3. puk uputila je prema Osoju, radi obezbeđenja desnog boka Kombinovane divizije. Glavnina Konjičke divizije napadala je u dve kolone, razbila austrijsku 57. brigadu 29. divizije koja se pripremala za napad u bok Šumadijske divizije prvog poziva i prinudio je da se u neredu povuče prema Šapcu uz oko 300 poginulih i oko 100 zarobljenih.

Za to vreme leva kolona Konjičke divizije naišla je na levu kolonu austrougarske 21. divizije, koja je žurila u pomoć desnoj koloni na Ceru, i, u sadejstvu sa 3. konjičkim pukom i Šumadijskim konjičkim pukom, napala je i razbila.

U ovoj polučasovnoj borbi zarobljeno je 215 vojnika i pet oficira i zaplenjene dve kompletne baterije topova i velike količine drugog ratnog materijala.

Iznenađen prepadom, neprijateljski bataljon bio je u velikoj zabuni i razvijao se na otvorenom, ravnom nagnutom terenu, pod našom najjačom mitraljeskom vatrom. Ubrzo je značajna kota 343. Konjušnica bila zauzeta i posednuta jednim vodom našeg 3. eskadrona.

Pukovska muzika, koja je bila na čelu kolone, našla se na velikoj muci, između dve vatre. Cela kolona bila je našim dočekom iznenađena i zaustavljena.

Oko 9.30 komandant puka uputi dva eskadrona s Osoja u protivnapad. Izložena na otvorenom polju našoj ubistvenoj vatri s fronta Osoje - Skakalište... i napadu dva eskadrona u bok, neprijateljska kolona držala se oko pola časa, a potom pršte odjednom na sve strane. Neprijateljski vojnici su obrtali leđa i spasavali se predajom ili bekstvom u selo.

(Nastaviće se)