Odavno nijedna vest o aktivnosti raznih mornarica na Jadranu nije izazvala više medijske i političke pažnje, i halabuke, od najave dolaske dveju turskih fregata u vode ispred Neuma radi izvođenja vojne vežbe. Protiv dolaska turskih brodova ustali su građani Neuma (slučajno većinom Hrvati), navodno uplašeni posledicama koje bi ta demonstracija vojnopomorske sile usred turističke sezone mogla imati po turizam i okoliš na području od jedinih 25 kilometara bosanskohercegovačkog mora. Kad dolaze američki i francuski brodovi takve zabrinutosti nema, valjda s obzirom na viši stepen njihove ekološke usavršenosti.

Srpski član Predsedništva BiH Nebojša Radmanović je, kako prenose agencije, najavio da će glasati protiv davanja saglasnosti koju je Lagumdžijino ministarstvo inostranih poslova već, kažu, dalo. Bilo je još negativnih reakcija, pa je turski ambasador u Sarajevu Džihad Erginaj, posle demantovanja autentičnosti Erdoganove izjave o sto hiljada Turaka koji će braniti Bošnjake, morao još jednom pred novinare s izjavom da se nameravana „prijateljska poseta turskih školskih brodova“ otkazuje kako se nepotrebno ne bi podizala temperatura u javnosti. Istovremeno, na usijanim portalima društvenih mreža moglo se pročitati i vajkanje nekih bošnjačkih blogera što bar jedan turski brod nije bio pred Neumom devedesetih godina, „jer u tom slučaju ne bi bilo Srebrenice“!

Uzgred, sudar dvaju turskih brodova, feribota „Ankara“ i teretnjaka „Reina“, oktobra 2011. u vodama Južnog Jadrana, kad je nekoliko ljudi poginulo, izazvao je neuporedivo manje javne pozornosti na bivšoj jugoslovenskoj obali i u njenom dubljem zaleđu, ali to je već drugi, pravi problem. Mera svega ljudskog (i neljudskog) odavno je, ne samo u nas, postala politika i samo politika, pa nije čudno to što su njome zagađene i plave vode Jadrana.

U svemu nisu najvažnije turske fregate osmanlijskih imena, kao ni to da li je Erdogan ovoga puta stvarno rekao ono što mu se pripisuje, već je krajnje simptomatična situacija prenadraženosti znatnog dela balkanske javnosti neoosmanističkom politikom i retorikom zvanične Ankare prema ovom regionu, što može da ide i do paranoičnih reakcija, a i propagandnih manipulacija.

Mudri i prevejani Đulio Andreoti jednom prilikom reče kako su ga odmalena učili da nije lepo biti paranoičan, ali da se njemu, nažalost, gotovo uvek naknadno pokazalo da je on to s razlogom bio. U Davutogluovoj programskoj knjizi „Strategijska dubina“, koja se mnogo pominje, a gotovo uopšte ne čita, nedvosmisleno piše da „odbrana Istanbula i Istočne Trakije počinje na Jadranu i u Sarajevu, a Istočne Anadolije i Erzuruma na Južnom Kavkazu i u Groznom“. Reč po reč, brod po brod.