Neki postupci pape Franje u poslednje vreme naveli su pojedine analitičare da zaključe kako se vatikanska politika ambiciozno vraća na međunarodnu scenu, a da novi poglavar Rimokatoličke crkve ispoljava mnogo veći smisao, pa čak i talenat za svetsku politiku od svoga uzdržanog i povučenog prethodnika. Iako bi se reklo da je preuranjeno iznositi takve ocene, jer za njih još uvek nema dovoljno osnove, sigurno je da svojim potezima i izjavama papa Franja privlači znatnu medijsku i javnu pažnju.

Tek će se pokazati da li je to dobro, i koliko, za ostvarivanje najavljenih ciljeva njegovog pontifikata, ako je ono što je deklarativno saopšteno zaista i meta kojoj papina moralna obnova Katoličke crkve stremi.

Ima, naime, zbunjujućih i protivrečnih signala, pogotovo posmatrano sa srpske osmatračnice. Prvo nedemantovana najava dugo odlaganog kanonizovanja kardinala Alojzija Stepinca, pa onda molitva za postradale od poplava u Srbiji, da bismo pre nekoliko dana u papinom intervjuu jednom španskom listu pročitali konstataciju da se Jugoslavija morala raspasti, jer „očigledno postoje narodi sa tako različitim kulturama da ih ne možete zadržati zajedno ni da ih spojite lepkom“. Papa, inače, kaže da ga „svaka podela brine“, kao i da u slučajevima nekih drugih država (Italije, Španije, Velike Britanije...) kojima prete secesije nije jasno ono što je bilo jasno u vezi s Jugoslavijom, tj. da su njeni narodi toliko različiti da se ni lepkom ne mogu slepiti.

Otprilike u isto vreme kad i papino, i jedno drugo mišljenje o „fatalnoj i nepremostivoj“ različitosti jugoslovenskih naroda privuklo je pozornost na društvenim mrežama.

Podstaknut prekograničnom solidarnošću bivših Jugoslovena u vreme poplava, hrvatski pop muzičar i bloger Stjepan Krznarić, inače praunuk Stjepana Radića, dakle iz neupitno dobre hrvatske obitelji, okomio se na licemerje onih koji, zavađajući narode, ostvaruju sebičnu korist. Pomenuo je nešto i crkvu, a o bratoubilačkom ratu napisao: „Nemojte krivit te ljude za rat, oni nisu znali bolje. Kako znat bolje kad su žrtve višedecenijske indoktrinacije. Kako razumjet da smo isti, ako nas se od rođenja uči da smo različiti?“ Papa Franja svakako nije od rane dobi žrtva takve indoktrinacije, premda nije isključeno da je u posleratnoj mladosti u Argentini mogao iz prve ruke štošta nežno o Srbima čuti od onih koji su se pacovskim i drugim kanalima dokopali njegove gostoljubive zemlje.

Indikativno je da se papa upadljivo uzdržano izjašnjava o događajima u Ukrajini, jednoj od najznačajnijih (istočno)evropskih država za Svetu stolicu. Ograničava se na uopštene pozive na odustajanje od nasilja i rešavanje svih nesporazuma dijalogom. Ne očekuje, valjda, da će „lepak“ kojem pribegavaju sadašnje vlasti u Kijevu uspeti da slepi verski i kulturno različite zajednice čiji sukob preti podelom ove krhke državne tvorevine? U čemu se to Ukrajina suštinski razlikuje od Jugoslavije? Ruski lingvista Nikita Tolstoj, i on praunuk ali još poznatijeg pradede Lava Tolstoja, devedesetih godina prošlog veka tešio je razočarane srpske kolege, govoreći im da i Rusi imaju svoje Hrvate - Ukrajince. Lepak nije pominjao.