O OMLADINSKIM revolucionarnim nastojanjima uoči Prvog svetskog rata detaljne zapise ostavio je književnik (dramaturg) Borivoje Jevtić (1894-1959) u knjizi "Sarajevski atentat", koji je, nasuprot "koleginici" dramaturgu Biljani Srbljanović, Mladu Bosnu predstavljao kao prvenstveno srpski nacionalni pokret južnoslovenskog sjedinjenja.

"Stvorena jednim očajanjem, cela samo 'krik očajnika'" po rečima V. Gaćinovića, "Mlada Bosna je nastala u jedno zagušno vreme, u trenutku kad je mladim ljudima s razvijenim nacionalnim osećanjem postalo jasno da se s jednom nemoralnom državom i s jednim nemoralnim sistemom ne može boriti zakonitim putem i zakonitim sredstvima. Utoliko, ona nije bila samo krajnja levičarska, opozicija režimu, nego je stajala na ratnoj nozi i sa svim partijama koje su se borile legalno. Da Bosni ne treba nikakva milost, i da ona neće ni tzv. ustavnih koncesija, ni autonomija, ni federalnih 'trijalizama', rekao je jasno Bogdan Žerajić. Sve što je ona htela, kazano je u dve reči: nacionalna sloboda".

Prema Jevtićevom pronicljivom zapažanju, začetnicima Mlade Bosne bilo je jasno šta hoće Austrija ("aneksija je to odlučno naglasila"), ali im je isto tako bilo jasno i što hoće stariji pojas političara: vaspitan u apsolutističkoj atmosferi, bez jakih i požrtvovanih vođa, bez izrađene nacionalne ideologije, on je svoj nacionalizam posmatrao i negovao romantičarski. Kad je sabor (bosanski) otvoren, tom pojasu je izgledalo da je jedan njegov san ostvaren: nesumnjivo, stvorena je baza za jedan pravilniji tok života, politički snošljiviji, i, uz to, više zaštite domaćem elementu. Austrija je pokraj toga, obećavala fakultativno rešenje agrarnog pitanja, a begova nije bilo samo među muslimanima...

"ANTIHABZBURŠKI POKRET U DALMACIJI PROTIV "apostolske" Habzburške monarhije, pored Srba pravoslavnih, istupali su rimokatolički omladinci iz zapadnih južnoslovenskih pokrajina. Personifikacija svih omladinskih liberalnih revolucionarnih ideja i nastojanja u Dalmaciji bio je književnik Nikola Niko Bartulolović, iz Starog Grada na Hvaru. Zajedno s književnikom Tinom Ujevićem i Vladimirom Čerinom radio je na stvaranju nacional-liberalnog revolucionarnog jugoslavenskog pokreta. U toj borbi naročito su se isticala dva lista ‘Zastava’ koju je uređivao splitski advokat Oskar Tartalja (pripadnik "Crne ruke"), i "Sloboda", čije je uredništvo, preuzeo "baš koncem" 1913, Bartulović i pretvorio je u "prvi i jedini dnevni list u Dalmaciji".

Za Jevtića je bilo prirodno da se Mlada Bosna stavila s one strane barikada i prema režimu i prema domaćim političarima. "Ono što je ona razumela, to je bio samo muški i stvaran ton Radulovićeva 'Naroda' i Kočićeve agrarne 'Otadžbine'. Drugo nije htela da razume, i bilo joj je odvratno političko cenkanje, sve te mlake saborske ‘većine’ koje su, uz neznatne koncesije, pristajale da podupiru vladu. Pa ipak, ako nije bila političarska i politikantska, ona je bila više politička od političnosti profesionalnih političara i većine 'saborskih otaca'. I prirodno: sadržaj je u Mladoj Bosni, u nacionalnoj i socijalnoj sferi - jer je to ona bila u isti mah, - davao univerzitetski naraštaj, obrazovan na vrelu realno-socijalnih pitanja".

Sve je to, prema Jevtićevom mišljenju, uticalo da Mlada Bosna traži, među starijim političarima, "stvarnog dodira samo s (...) ljudima koji su u pitanjima socijalno-ekonomskim delili s njom radikalno mišljenje":

"Godine 1912. pred balkanske ratove, već je u Sarajevu izlazila, pod uredništvom Đorđa Pejanovića ‘Srpska omladina’ oko koje se kupio ceo najmlađi naraštaj Mlade Bosne. Tu se već mogla oštro videti cela razlika između omladine jučerašnje, pretežno literarne, formalističke, koju je od svih akutnih pitanja u prvom redu interesovalo pitanje da li je Bosna srpska ili hrvatska, - i omladina od danas koja je (...) forsirala narodno jedinstvo, pisala ekavski, i postavljala problem narodnog oslobođenja i ujedinjenja u sferu bitno realnog.

Njene težnje je Jovan Skerlić tačno izložio u jednom kritičkom osvrtu na tadašnja omladinska strujanja ‘Naš novi naraštaj’. Omladina Bosne nije bila ni regionalistička, ni usko nacionalistička. Uz pojam nacionalnog oslobođenja uvek je išao i pojam jednog novog društvenog uređenja i poravnanja ekonomskih razlika: jedno bez drugog se nije moglo razumeti".

"Mlada Bosna je", pisao je B. Jevtić, "dolazila posle Marksa i Engelsa, posle ruske revolucije iz 1906; neki njeni članovi su prošli školu Masarikovog socijalizma, mnogi su videli krvave radničke nemire u Sarajevu, 1908. Uz to, agrarno pitanje je stalno visilo nad glavom. Već 1911. kao znak novih pogleda na aktuelna pitanja, jedan od omladinaca piše u Radulovićevom ‘Pregledu’ članak o potrebi obligatornog otkupa kmetova...Taj omladinac je musliman i beg koji je sam lično trebalo da strada pri ovakvom rešenju agrarnog pitanja, g. dr Hamid Svrzo koji će, docnije, skupo platiti svoje 'trčanje pred rudu'".

U delu o Sarajevskom atentatu Jevtić je pisao i o učešću bosanskih omladinaca u balkanskim ratovima: "Pod Skadrom su se (kao dobrovoljci) borili Vladimir Gaćinović i Pero Slijepčević,odakle je pisao, objavljene u ‘Sarajevskom narodu’, interesantne prikaze rata. U Skoplju su se kao četnici nalazili Danilo Ilić, Mirko Maksimović i Bogdan Lalić. Omladinci su se borili već u prvim borbama kod Merdara".

Gavrilo Princip, koji je u to vreme imao 16 godina, piše Jevtić, napustio je školu u Beogradu i javio se u Prokuplju Vojislavu Tankosiću. Principa je Tankosić odbio zbog malenog rasta i nerazvijenosti, i on se uvek s gorčinom ljutit sećao da ga je Tankosić kući ispratio "s nekoliko ironičnih riječi".

Nastaviće se)