NEMAČKI časopis Der Krieg iz Berlina objavljivao je krajem dvadesetih godina HH veka članke u kojima se govorilo o tome kako su austrougarske vlasti, pa čak i sam nadvojvoda Franc Ferdinand, bili blagovremeno obavešteni o pripremanju atentata u Sarajevu, i kako na opomene uopšte nisu obraćali dovoljno pažnje. U svesci časopisa za februar 1930. želeli su da upozore javnost "na drugi jedan sličan slučaj", tj. na "opasan" put prestolonaslednika Rudolfa kroz Bosnu 1888, koji je takođe upozoravao na "nehatnost" tadašnje austrijske vlade:

"Još 1888. pošao je tadašnji austrijski prestolonaslednik Rudolf sa svojom suprugom na reprezentativni put po Bosni. Ovaj put Rudolfa nije imao značaj docnijeg puta nadvojvode Ferdinanda, ali on ipak zato nije prošao bez incidenata, koje su austrijske vlasti zatajile javnosti, kao i mnoge druge stvari koje su se dešavale u ovoj okupiranoj oblasti.

Tek posle dugih i teških borbi podlegle su Bosna i Hercegovina okupacionom režimu koji im je bio nametnut na Berlinskom kongresu. Beč je vladao ovim pokrajinama savršeno apsolutistički. Tadašnji ministar finansija Fon Kalaj, Mađar, u čiji su delokrug pale obe pokrajine, uveo je u Bosni i Hercegovini veoma strog policijski i činovnički režim, pod kojim je stanovništvo teško patilo. Nije postojala nikakva instanca na koju je ono moglo da se obrati za pomoć.

Ministar Kalaj uživao je puno poverenje cara Franca Jozefa. Čak i njegove ministarske kolege nisu ga smele kontrolisati u njegovom ovdašnjem radu. O nekom ustavu, parlamentu i slobodi štampe nije ovde bilo ni govora. Eventualne žalbe stanovništva, koje su austrijski i mađarski poslanici ponekad svojevoljno iznosili u parlamentu, nisu nailazile ni na kakav odjek, jer su mameluci austrijske i mađarske vlade uvek s uspehom štitili Kalaja od svake kritike...

Premda je tadašnja Kraljevina Srbija bila još vrlo mala i veoma slaba, premda je velikosrpski pokret tada bio tek u začetku, a "Narodne odbrane" i "Crne ruke" uopšte još nije bilo, dok prestolonaslednik Rudolf, nasuprot njegovom sledbeniku Francu Ferdinandu, ne samo da nije bio omrznut u ovim krajevima, već je, štaviše, uživao izvesno poverenje u tamošnjem narodu, - pojavio se bio već prilikom ove posete bauk atentata, o kome je, kao i u slučaju Franca Ferdinanda, prvu vest dobila Zemaljska vlada Hrvatske i Slavonije...

Prvu vest o ovom slučaju poslao je ban Hrvatske i Slavonije Kuen Hedervari 13. juna 1888. ministru inostranih poslova u Beč i tadašnjem guverneru Bosne, generalu baronu Apelu u Sarajevo. U depeši ban javlja da je dobio tajno obaveštenje iz Zemuna da se u Šapcu i Loznici govori o zgodnoj prilici da se izvrši atentat na prestolonaslednika Rudolfa.

U vezi sa ovim glasovima ističu se naročito imena šabačkog trgovca Aleksandra Bajića i 'ustaše' Petra Vukovića. Na osnovu ove depeše bečko Ministarstvo inostranih poslova naređuje svom poslaniku u Beogradu, baronu Hengejmileru, da ovu dostavu austrijskih vlasti iz Zemuna poverljivo saopšti kralju Milanu i zamoli ga da srpske vlasti provere tačnost ovih glasova o atentatu. Srpske vlasti su sprovele istragu, ali su se sve ove vesti pokazale kao netačne. I pored svega toga, policija je držala pod nadzorom Bajića i ustašu Vukovića.

ŠTAMPA HVALI KALAJA VELIKA austrijska i mađarska štampa potpomagala je svim silama fon Kalaja, pa je otišla tako daleko da je hvalila njegove metode vladavine u Bosni i Hercegovini, dok su nadležni organi davali svakom zgodnom prilikom stranim novinarima najpovoljnije informacije o tamošnjem stanju. Na ovaj način mogao je Kalaj neograničeno da vlada po svojoj rođenoj volji.

Interesantna je okolnost da su Šabac i Loznica već tada, 26 godina pre sarajevskog atentata, pobuđivali sumnju kod austrijskih vlasti i da su dovođeni u vezu s pripremama nekih atentata. Svejedno je da li je ovaj atentat 1888. stvarno bio pripreman ili je samo plod mašte suviše uslužnih činovnika i konfidenata austrijske vlade u Zemunu. Atentat nije bio izvršen, ali se zato i nezadovoljstvo bosansko-hercegovačkog naroda ovog puta manifestovalo na drugi način. Tadašnje događaje najbolje opisuje docniji šef generalštaba, poslednji pre propasti Austrougarske, general Obrst Artc, koji je u ono doba kao mladi oficir bio u garnizonu u Banjaluci i docnije u svojim memoarima bacio malo svetlosti na ovaj put Rudolfa po Bosni.

Velike mase naroda sakupile su se na vojnom vežbalištu u Banjaluci i čekale su povratak njihove deputacije, koju su poslale prestolonasledniku Rudolfu da ga moli da izađe u susret njihovim opravdanim željama poboljšanja njihovog stanja. Pošto deputacija nikako nije dolazila, obuzela je masu velika uznemirenost. Organi vlasti uzaludno su pokušavali da je umire. Obuzeti uznemirenjem, pet do šest hiljada ljudi pošlo je ka samom stanu 'carevog sina' da mu izlože svoje želje.

Ovaj pokret ličio je na pravu bunu. Sve trupe koje su stajale na raspoloženju, zatvorile su sve ulice u varoši, ali je jednom delu pobunjene mase ipak uspelo da preko zidova i plotova prodre do kronprincovog stana. Prestolonaslednik i njegova žena baš su se vraćali s šetnje u pratnji generala Apela.

Obavešten o događajima, general Apel umirio je kraljevski par i otišao sam u susret uzbuđenoj masi, koju je s dosta muke ipak mogao unekoliko da umiri. I pored svega toga, preduzete su sve mere predostrožnosti za produženje puta kraljevskog para. Ovo pak nije mnogo pomoglo, jer je nekolicini Bosanaca uspelo da poprečnim stazama stignu Rudolfa i njegovu pratnju na putu između Banjaluke i Gradiške i lično podnesu svoje molbe kronprincu.

Ceo ovaj događaj bio je samo mali incident bez ozbiljnih posledica, ali je on mogao da utiče na austrougarske vlasti u tom pravcu da unesu malo više obazrivosti u putovanja austrijskih prinčeva po Bosni".


(Nastaviće se)