NA vanrednoj skupštini SANU, Ćosić je 22. aprila 1976. izabran za redovnog člana Akademije (na osnovu referata Mladena Leskovca, Vojislava Đurića i Mihaila Stevanovića).

Boravi na Svetoj gori, Manastirskoj biblioteci poklanja treći tom svoje knjige „Vreme smrti“: „Srpskoj carskoj lavri, manastiru Hilandaru, neugaslom baštiniku srpske kulture, sa poštovanjem Dobrica Ćosić“.

Ćosić je 25. maja preneo na „Prosvetu“ isključivo pravo objavljivanja romana „Vreme smrti“ (I-III) na području SFRJ.

(B. M. Mihizu na prvoj knjizi romana „Vreme smrti“ ispisuje posvetu: „Ako je ovo sedmo izdanje malo bolje od svih šest, dragi moj Borislave, to je tvoja zasluga, hvala ti! Tvoj Dobrica“.)

Četvrtog maja u Ljubljani umire Josip Broz.

U svoj dnevnik Ćosić zapisuje:

... Čini mi se, nešto je izvesno: 4. maja 1980. umrla je titovina, umrla je monarhija... Kraj je dvorovima, „Galebu“, „Plavom vozu“, eskadrilama, jahtama, unikatnim ‘mercedesima’, divizijama koje čuvaju prugu da „Plavi voz“ bezbedno prođe sa svojim svemoćnim spavačem koji ide u lov na „kapitalce“... kraj je pompi, španskom, titovskom „proleterskom“ protokolu, zaustavljanju saobraćaja, pustošenju bašti, pokolju cveća iz cvećara, drumovima zasutim cvećem, da bi ga pregazio njegov ‘mercedes’ i njegovi telohranitelji i panduri; kraj je basnoslovnom, neograničenom rasipanju, korejskim dočecima... potemkijadi...“

U avgustu je Ćosić nameravao da sa svojim prijateljima otputuje u Crnu Goru, do Rovaca i okoline Kolašina - da uživa u lepotama Sinjajevine. Domaćin je, međutim, javio da su tamošnje vlasti „izvršile pritisak“ da ih ne primi. Tim povodom Ćosić u pismu predsedniku Predsedništva SR Crne Gore Veljku Milatoviću, pored ostalog, kaže:

Od 1918. godine do avgusta 1980. nije mi poznato da je policija ijednom neosuđenom jugoslovenskom građaninu na jugoslovenskoj teritoriji sprečavala putovanja van mesta boravka, uspinjanja na planine i susrete sa čobanima i seljacima. A ako se to još nekome i negde desilo u našem veku i u našoj zemlji, onda Vas iskreno molim da mi oprostite na uznemiravanju.

... Kakvim smo to neprijateljskom činom prema Socijalističkoj Republici Crnoj Gori mi dali prava kolašinskom SUP-u i nadležnim instancama, da nam spreči turističku posetu „njegove teritorije“.

IPAK NA DEDINjU Ćosić se 1980. seli u kuću u Ulici Branka Đonovića br. 6, na Dedinju, koju je kupio od novca dobijenog za štampanje svojih dela kod „Otokara Keršovanija“. Vlasti su dugo onemogućavale Ćosića da kupi ovu kuću (čiju vrednost je opština procenila) zbog „bezbednosnih razloga“ predsednika SFRJ Josipa Broza, čiji je dvor u blizini!

Nije li naš jugoslovenski, samoupravno-socijalistički razboj stigao do stupnja državne samostalnosti i integriteta kada je građaninu SR Srbije za posetu Crnoj Gori neophodna i viza?...“

Ćosić je jedan od 102 jugoslovenska intelektualca koji su uputili apel Predsedništvu SFRJ da se iz Krivičnog zakona izbaci paragraf koji se odnosi na verbalni delikt: „neprijateljska propaganda“.

U međuvremenu zvanične društveno-političke strukture odlučno su se izjasnile da je izlaženje „Javnosti“ neprihvatljivo. Razmatrajući zahtev grupe građana za pokretanje časopisa za društvena i kulturna pitanja „Javnost“ (potpisnici zahteva bili su: Dušan Bošković, Dobrica Ćosić, Zoran Đinđić, Zoran Gavrilović, Nebojša Popov, Svetozar Stojanović, Vojislav Stojanović, Ljubomir Tadić i Lazar Trifunović; kao odgovorni urednik naveden je Ćosić, a kao glavni urednik Tadić), Predsedništvo Gradske konferencije SSRN ocenilo je da bi izlaženje časopisa „Javnost“ bilo „neprihvatljivo sa gledišta osnovnih interesa naše društvene zajednice“.

Sekretarijat za informisanje SR Srbije i zvanično je, početkom decembra, odbio Ćosićev i Tadićev zahtev da se odobri izlaženje „Javnosti“.

Vreme smrti“, sve četiri knjige, izlaze na slovenačkom jeziku, u izdanju „Cankarjeve založbe“.

Vreme smrti“ (I-IV) izlazi na engleskom jeziku. Njujork-London, u izdanju Kuće Jovanović.

Početkom januara Ćosić, zajedno sa još sedam intelektualaca („disidenata“), ulaže žalbu Vrhovnom sudu Srbije na odluku o zabrani objavljivanja časopisa „Javnost“. (Od oko 200 anketiranih, 140 je dalo pristanak za saradnju u časopisu).

Na Kosovu je i javno izbila kontrarevolucija - iredentisti su tražili da Kosovo bude republika, a isticane su i parole za otcepljenje i pripajanje Albaniji. Nastaje otvoren i žestok teror albanskih secesionista nad Srbima i Crnogorcima. Srbi i Crnogorci se masovno iseljavaju sa Kosova.

Ćosić je jedan od potpisnika peticije za puštanje pesnika Gojka Đoga iz zatvora, gde se nalazio zbog knjige pesama „Vunena vremena“ (izdavač „Prosveta“): „Apelujemo na vas da se pesnik Gojko Đogo pusti iz zatvora i ne izvede na sud. Zalažemo se da poeziji sudi književna kritika“, kaže se u pismu Predsedništvu SR Srbije.

Povodom napada Koste Nađa, presednika Saveznog odbora Saveza boraca Jugoslavije, i Jure Bilića, predsednika Sabora SR Hrvatske, Ćosić odbija insinuacije o „ćosićevskoj grupi“, kao i klevete i neistine koje ovi javno šire u svojim govorima. On kaže da se samo bori za „socijalizam za sve i za sutra“.

Kaže da nikad neće pisati memoare:

Ne zanima me sopstvena ličnost. Kada ne budem mogao da pišem roman, pisaću o svojim roditeljima i dedama, o svojim prijateljima i savremenicima. Ni moja pisma, koja će možda neko sačuvati, neće ništa bitno reći o meni. Ni moji neambiciozni i povremeni dnevnički zapisi neće značiti mnogo, jer nisam uvek stizao da zabeležim ono što je bilo najvažnije. To što sam uzgred zapisivao, to je sirova i neselekcionisana građa; najviše, možda i isključivo, zapisivao sam svoja nezadovoljstva stvarnošću u kojoj sam živeo... I prema najpedantnije vođenim dnevnicima odnosim se sa sumnjom; šta je zapisivač sakrio? Zašto je baš to rekao“?

(Iz knjige „Vreme smrti“)


(Nastaviće se)