ĆOSIĆ se 1972. odlučno izjašnjava protiv podizanja mauzoleja Ivana Meštrovića na Lovćenu.

Uzbuđeno izjavljuje:

... Neka mi svi pismeni Srbi izgaze i grob, ako u sedam velikih jugoslovenskih bezumlja, peto ili šesto po redu, ne bude rušenje Njegoševe kapele na Lovćenu i podizanje Meštrovićevog mauzoleja... Ne postoji nijedan razumni estetski, poetski, likovni, kulturni, naučni, humani, društveni, nacionalni, istorijski, revolucionarni, marksistički, geološki, geografski, ili bilo koji razlog da se oskrnavi Njegošev grob i pogazi Njegošev amanet. To učini jedna mržnja. Mržnja koja ima silu jaču od pameti, hrabrosti i dostojanstva naše generacije...“

U drugoj polovini maja „Prosveta“ je objavila novi Ćosićev roman „Vreme smrti“, u dve knjige. Izdavač je u oglasu za ovu knjigu na celoj poslednjoj strani „Politike“ najavio da se radnja događa u Prerovu, Nišu, Valjevu, Skoplju, Kragujevcu, a među mnogobrojnim ličnostima u romanu se pojavljuju i legende iz Prvog svetskog rata, kao što su vojvoda Živojin Mišić, Nikola Pašić, vojvoda Radomir Putnik, a ceo drugi tom romana posvećen je Kolubarskoj bici. Izdavač kaže - na osnovu recenzija Petra Džadžića i Zorana Gavrilovića - da je reč o savremenoj kritičkoj viziji epohe Prvog svetskog rata i srpskog društva. Među prvima oglasio se kritičar „Politike“ Vuk Krnjević:

Ako postoji u srpskoj književnosti roman koji bi zadovoljavao skerlićevski pogled na umjetnost, onda je to, nesumnjivo, novi roman Dobrice Ćosića „Vreme smrti“. Naime, Ćosićev roman ne samo da je apoteoza junaštva i vitaliteta srbijanskog življa ili pak apologija njegove istorijske samobitnosti već je istovremeno i osvježena varijanta, i varijacija, realističkog romana koji će bez velikog napora prihvatiti i najširi slojevi čitalaca...“

Krnjević će istaći Ćosićevu opojnost i strasnost, ali će zaključiti da knjiga „ne daje mogućnost da se bude ravnodušan“.

Časopis „Delo“ posvetio je u dvobroju 8-9 na uvodnom mestu četiri prikaza ovog novog Ćosićevog romana: za Milosava Mirkovića „Vreme smrti“ je događaj ravan Andrićevoj rapsodiji „Na Drini ćuprija“; Milan Komnenić, između ostalog, ističe da se „književno pismo Dobrice Ćosića neprekidno suočava sa pismom istorije“; Božidar Milidragović smatra da je roman „neujednačen i suštinski i formalno“; dok Miroslav Egerić ističe da je naša književnost, ovom knjigom, dobila delo visokog reda, koje premaša dosadašnje Ćosićeve rezultate, pa i rezultate domaćih nastojanja u oblasti ratnog romana; delo misaono sublimno, estetski celovito, istorijski i psihološki složeno.

PUN MAGACIN KNjIGA Nastavljena je žestoka kritika Ćosićeve knjige „Moć i strepnje“ u društveno-političkim organizacijama. Pod pritiskom javnosti izdavač obustavlja prodaju knjige (14. januara): prodato je 2.000, a u magacinu je preostalo 3.000 primeraka. (Časopis „Gradina“ u Nišu oštro je kritikovan zato što je predložio da se Ćosić imenuje u izdavački savet).

Zanimljiva, lepa posveta prijatelju na primerku prve knjige „Vreme smrti“:

Dragom Branku Ćopiću, njegovom čovekoljublju u svim vremenima, njegovom jedinstvenom daru da opeva, otuguje, ožali i nasmeje narod i obesmrti mu dušu, njegovoj blagoj i drugarskoj podršci u danima mojih sumnji - odano i s prijateljstvom...“

Odeljenje za književnost i jezik Srpske akademije nauka i umetnosti predložilo je Ćosića za Oktobarsku nagradu Beograda. Izvršni odbor Gradske konferencije Socijalističkog saveza i Predsedništvo Gradskog veća Sindikata Beograda odmah su reagovali: Ćosić je poslednjih godina u sukobu sa politikom Saveza komunista Jugoslavije, i zato su protiv ovog predloga. Ćosić nagradu nije dobio.

Desetog oktobra Dobrica Ćosić podnosi ostavku na položaj predsednika „Srpske književne zadruge“, posle ocena Gradskog komiteta Saveza komunista o „idejnim promašajima u njenom radu“.

Aktiv Saveza komunista SKZ sastao se 23. oktobra i tom prilikom je rečeno da „akcije ‘Zadruge’ nisu bile u suprotnosti sa linijom SKJ“. U raspravi je bilo zapaženo učešće Meše Selimovića, koji je rekao da „u radu Zadruge nije bilo boje koje bi se stideo“. Aktiv je prihvatio Ćosićevu ostavku.

Ostavku Ćosićevu prihvatio je i Glavni odbor (24. oktobra). Ćosićev govor pročitao je njegov prijatelj i član Odbora istoričar umetnosti Vojislav J. Đurić:

Ćutanje bi, možda, bilo adekvatnije opštim uslovima. ‘Srpskoj književnoj zadruzi’ su pripisani nacionalizam i političke pretenzije, po metodu uspostavljanja simetrije sa tuđim zlom... Nastupila su vremena kad se od naše savesti i dostojanstva zahteva mnogo više no što prilike dopuštaju, i više no što mnogi naši savremenici žele i mogu da prihvate, jer intelektualna doslednost i moralni čin ne samo da ugrožavaju našu egzistenciju nego su sve češće praćeni ravnodušnošću i nerazumevanjem okoline... U društvu u kome se ne poštuju trajne vrednosti i u kome biva nemoguće odbraniti istinu, s dubokom rezignacijom moram da pred vama uvidim: opet se stare sile i kobi našega zla porazile naš duh... Primoran da prekinem saradnju sa vama, činim to sa obnovljenim saznanjem: od Vuka do naših dana u ovoj zemlji sudbina intelektualca ostaje ista, jadna i tragična...“

Iza njega ostao je jedan svetao trag: ustanovljen je kapitalni projekat, Istorija srpskog naroda, čiji je Ćosić bio, kako tvrdi Milorad Ekmečić - duhovni otac.

Glavni odbor „Srpske književne zadruge“, nakon Ćosićeve ostavke, podnosi kolektivnu ostavku!

(Iz knjige „Vreme smrti“)


(Nastaviće se)