POSLE Ćosića je za govornicu izašao Petar Stambolić, dugo prva partijska ličnost posleratne Srbije. Svoje neslaganje sa Ćosićevim stavovima uzbuđeno je ovako formulisao:

Drug Ćosić je govorio o odnosima drugih prema Srbima. To nikako ne bih mogao primetiti. Za vreme od kada sam postao komunist nikada se nisam više osećao neprijatno zbog toga što sam Srbin...”

Ćosićevo izlaganje (zajedno sa Marjanovićevim), na kraju ovog plenuma, ocenjeno je kao neprihvatljivo, osuđeno je kao kleveta upućena komunistima u autonomnim pokrajinama.

Bio je to razlaz Dobrice Ćosića i Komunističke partije.

Druge noći po završetku plenuma CK SK Srbije, počeli su u Beogradu veliki studentski nemiri na Beogradskom univerzitetu, a svi viđeniji intelektualci glavnog grada sa velikom pažnjom, pa i angažovanjem, pratili su zbivanja među studentima.

Ćosić je posle plenuma CK SKS otišao u svoju vikendicu u Grockoj. Tamo su 2. juna 1968. došli prijatelji, profesori sa Filozofskog fakulteta (Mihailo Marković, Ljubomir Tadić, Dragoljub Mićunović, Svetozar Stojanović i Miladin Životić) sa predlogom da pišu peticiju podrške Ćosiću, koju bi potpisivali profesori univerziteta i ugledni intelektualci. Ćosić je odbio tu podršku. Razgovarali su o aktuelnim političkim zbivanjima u Beogradu i Srbiji. Policija je taj sastanak tretirala kao dogovor o studentskoj pobuni. Istog dana kada je izbila pobuna, Ministarstvo spoljnih poslova poslalo je telegram svim našim ambasadama: “U Beogradu veliki studentski nemiri, na čelu pobune Dobrica Ćosić”.

A Ćosić je u Grockoj ostao sve do kraja studentskih nemira.

Krajem avgusta, u izjavi “Politici”, osudiće okupaciju Čehoslovačke, ocenjujući da je reč možda o “najvećem ideološkom i političkom zlu našeg veka”.

Meši Selimoviću krajem avgusta, sa svog Crvenog brega (Grocka), piše:

Večeras stigosmo u naš vinograd da slušamo zrikavce, da ćutimo pred svetlošću Dunava i zvezda, da se sećamo ljudi i branimo od briga i neizvesnosti. Ja sam bio u selu i Banji (Vrnjačkoj) za nekim dužnostima i poslovima; tamo me zateklo porobljavanje Čehoslovačke... Ideologija se raspada konačno. Nije više reč o slobodi, ni o otadžbini, ni o socijalizmu; reč je o raspadu i umiranju poslednje velike opšteljudske nade...”

OSVAJANjE SLOBODE Ćosić učestvuje u razgovoru u redakciji NIN-a o literaturi i savremenosti (decembar), zajedno sa Elijem Fincijem, Mešom Selimovićem i Petrom Džadžićem. Ćosić se pita: “Sloboda se osvaja, ali i žrtvama. Zar moramo i u socijalizmu sa žrtvama da osvajamo slobodu”?

Deobe” izlaze u Pragu, na češkom jeziku, ali pod novim naslovom “Legenda o nožu”.

Prosveta” objavljuje prvu celovitu raspravu o književnom životu i književnim merilima u savremenoj jugoslovenskoj literaturi, delo Svete Lukića “Savremena jugoslovenska literatura 1945-1965”. Evo kako je ovaj esejista i estetičar video Ćosićevu ličnost i njegovo delo:

Mislim da ličnost i aktivnost Dobrice Ćosića, sa svim svojim specifičnostima, lepo objašnjava pravu prirodu našeg modernizma i procesa “oslobađanja duha” koji se odvijao u književnosti pedesetih godina. Dobrica Ćosić se javio sam i samonikao u gluvo doba posle Rezolucije Informbiroa, progovorivši svojom prozom prvi kod nas kompleksnije o čoveku u jugoslovenskoj revoluciji.

Istorijski značaj romana ‘Daleko je sunce’ svi smo već nebrojeno puta podvlačili... Zatim se Dobrica Ćosić odlučno opredelio za modernost u jedinstvu sadržaja i forme, u savlađivanju svetske nacionalne problematike i priključivanju svetskim tokovima. Ali, još 1952, a naročito od pojave časopisa Delo pa nadalje, Dobrica Ćosić ostaje, u neku ruku, po strani od glavne bitke, s priličnim rezervama i stalno prisutnim ogradama prema aktivnosti ‘tabora’ kojem je u stvari pripadao i u koji su ga ubrajali i njegovi književni prijatelji i njegovi protivnici.

On više voli da vojuje sam, nikada striktno i usko književno. Naročito bih hteo da naglasim njegovu akciju, njegovu temperamentnu reč kojom se zalagao za kulturu u celini, za stvaranje kulturne baze, za kulturne kontakte sa svetom, kao i sa sopstvenom tradicijom, za kulturnu klimu, za šansu da se stvori nova, jedinstvena, socijalistička jugoslovenska kultura. Ali, i takvi njegovi istupi sadrže nešto što je karakteristično za najnovije razdoblje naše istorije, čije je dete Dobrica Ćosić više nego ijedan posleratni jugoslovenski pisac...”

U spomenici “Zora”, o stogodišnjici rođenja Alekse Šantića, Ćosić objavljuje esej-belešku “Moralo se...” kao najavu nove duže proze o ratu Srbije 1914-1918. godine. Svoju muku pisac i intelektualac ovako objašnjava:

... Ni posle nekoliko godina razmišljanja, još nisam uspeo književno da pojmim i osmislim najbitnije: s kojim je sve moranjima i htenjima, u ime kakvih sve ciljeva i zabluda, Srbija žrtvovala gotovo polovinu sebe u ljudskom izginuću Prvog svetskog rata? Jer, mora dugo, dugo da se ćuti nad sedmocifrenim brojem mrtvih: milion dvesta pedeset sedam hiljada... Pa kakav smo mi to narod, kakvi smo mi to ljudi koji u ratovima toliko ginu za slobodu da samim pobedama ostanu bez nje?”

Ćosićeva supruga Božica 27. juna 1968. pronalazi prijemno-otpremnu radio-stanicu u piščevoj radnoj sobi, o čemu on obaveštava Tita, predsednika republičke i savezne vlade, Skupštine i Saveza komunista. Ćosić optužuje Udbu za prisluškivanje posle Brionskog plenuma na kom je osuđen Ranković za prisluškivanje Josipa Broza.

Predsednik savezne vlade Mika Špiljak i Republike Srbije Đurica Jojkić naređuju sudsku istragu... Ćosić optužuje Udbu da mu je ugrozila osnovno ljudsko i građansko pravo. Počinje sudska istraga koja se nikada nije okončala.

Posle tog događaja Ćosić trpi totalnu kontrolu Udbe. Prate ga policajci i kad ide u selo da poseti majku. Snimaju se njegovi razgovori i kontrolišu svi kontakti, čak jedno vreme i na ulici. Sve do 1990. godine živeće pod intenzivnom kontrolom Udbe. I u njegovom zavičaju mnogi komunisti će bežati od njega, jer ko bi razgovarao morao je Udbi odmah da prijavi sadržaj razgovora. Taj bojkot proverenih komunista i uplašenih ljudi trajaće više od dve decenije, a Ćosićeva javna delatnost suziće se samo na književnu.

(Iz knjige “Vreme pisca”)


(Nastaviće se)