U BEOGRADU se 29. i 30. maja 1968. sastao Centralni komitet Saveza komunista Srbije. Na Četrnaestoj sednici se raspravljalo o zadacima SK Srbije u ostvarivanju politike nacionalne ravnopravnosti u SR Srbiji. U diskusiji je učestvovao i Dobrica Ćosić, a povodom njegovog mišljenja i diskusije Jovana Marjanovića, profesora istorije na Filozofskom fakultetu, Centralni komitet je formirao posebnu komisiju (Milija Radovanović, Bora Simić, Mirko Tepavac, Bora Pavlović, Kadri Reufi, Mirko Popović i Milorad Nikšić). Na predlog komisije odmah je usvojen zaključak kojim se osuđuju njihova izlaganja “kao suprotna programskim načelima i pozitivnim tekovinama SKJ u nacionalnoj politici, i energično odbacuju uvrede koje su oni uputili komunistima u pokrajinama i drugim republikama”.

Pošto je Joca Marjanović govorio o odnosu klasnog i nacionalnog, ističući da jedinstvo u Savezu komunista slabi, da republička rukovodstva, radi mira u naciji, čine takve kompromise i poteze “koji začuđuju”, uzimajući za primer Srbiju, rekao je između ostalog:

Naši drugovi Albanci, posle onako žestoke i opravdane osude nacionalističkog divljanja na Kosovu i Metohiji od strane ovog Centralnog komiteta i cele javnosti, sada izgleda da su više zabavljeni pravima za autonomnu pokrajinu i nacionalnim amblemima i obeležjima, nego pojavom da se zbog teške nacionalne atmosfere sa Kosova i Metohije povlači deo starosedelačkog srpskog i crnogorskog življa, naročito inteligencije...”

Ćosić se javio za reč odmah posle Marjanovića zalažući se “za kritičko razmatranje vladajuće ideološke koncepcije u nacionalnoj politici”, ukazujući na “zabrinjavajuće antisrpsko raspoloženje, koje se široko, u najrazličitijim oblicima, ispoljava u pojedinim sredinama, naročito u Hrvatskoj i Sloveniji”. Posebno je govorio o potrebi “radikalnog odnosa prema srpskom nacionalizmu, naročito na Kosovu i Metohiji”, ističući da je neophodno “uvek imati široko otvorene oči za zlo u sebi”.

ZAR GRANICA NA DUNAVU? Ćosić je nastavio: “Sasvim se prećutalo postojanje i dejstvovanje vojvođanskog birokratskog autonomaštva, ustvari jednog retrogradnog partikularizma koji je, po svemu prilično snažan i koji predstavlja kočnicu neminovnim društvenim kretanjima ka demokratskoj i modernoj integraciji i koncentraciji materijalnih i intelektualnih energija, bez kojih se ne može ni frazirati o napretku u socijalizmu našeg naroda. Da li će zaista i za našu generaciju Sava i Dunav biti granica između Beograda i Novog Sada, Mačve i Srema, Banata i Podunavlja? Zar zaista neki komunisti socijalističku samoupravnu Vojvodinu mogu dalje i još uvek da smatraju svojim birokratkim vojvodstvom?...”

Ali, on je prvi javno izgovorio i ove nazovi jeretičke misli:

Nije izvršena temeljita i objektivna analiza političkog stanja u pokrajinama, naročito na Kosovu i Metohiji, stanja koje je po svemu što se zna bremenito vrlo teškim problemima i nekim nazadnim tendencijama. Ne možemo više da ne znamo koliko se u Srbiji raširilo uverenje o zaoštravanju odnosa između Šiptara i Srba, o osećanju ugroženosti kod Srba i Crnogoraca, o pritiscima za iseljavanje, o sistematskom potiskivanju sa rukovodećih mesta Srba i Crnogoraca, o težnjama stručnjaka da napuste Kosovo i Metohiju, o neravnopravnosti pred sudovima i nepoštovanju zakonitosti, o ucenama u ime nacionalne pripadnosti. Dužni smo da se demokratski postavimo prema ovim pojavama; prinuđeni smo da temeljito i savesno proverimo zasnovanosti ovakvih pojava, mišljenja i osećanja i o svemu tome i na ovom mestu da odgovorno raspravljamo.

Ne vidi se u odgovarajućim razmerama šovinističko raspoloženje i nacionalistička psihoza u šiptarskoj narodnosti; neopravdano se potcenjuju iredentistička i separatistička raspoloženja i težnje u izvesnim slojevima šiptarske nacionalnosti.

...Meni je društveno i marksistički neprihvatljivo favorizovanje bilo čijeg nacionaliteta na račun klasnog stanovišta, na račun opštih društvenih vrednosti, na račun znanja i sposobnosti, rada i morala kao osnovnih ljudskih vrednosti u socijalističkoj zajednici”...

Prvi im je “prigovorio” Dobrivoje Radosavljević, u to vreme jedan od vodećih ljudi u rukovodstvu Saveza komunista Srbije, a potom se od njihove diskusije ogradio Aleksandar Bakočević, predlažući da se “razmotri celishodnost njihovog ostajanja u CK”. U istom tonu govorili su potom Milija Kovačević, Mirko Tepavac (“Ja ne predlažem nikakve represalije. Ja predlažem da zauzmemo o tome politički stav i da ovaj naš plenum iznese javnu političku ocenu”.), Vukašin Stambolić, Draža Marković, Sima Zatezalo, Katarina Patrnogić, Laslo Rehak, Milojko Drulović, Veli Deva, Marko Nikezić, Stanoje Aksić, Mileta Ješić, Miloš Minić (ocenjujući da je reč o “mišljenju unutar socijalističkog pokreta”)...

Javio se ponovo Dobrica Ćosić (drugog dana zasedanja, 30. maja) ističući da su njegove reči “proizvoljno i subjektivistički tumačene”, da je ono što je rekao “rezultat dugog razmišljanja”, a “interpretacije su stvar znanja, političkog poštenja i ličnog uverenja”. Potom je kazao:

Kao pisac, život sam posvetio traženju istine o ljudima, društvu i životu. Ali, ja mogu da sledim revoluciju, a ne rezolucije, ja mogu da tumačim epohu, a ne plenume, ja mogu da služim slobodi i dobru ljudi i naroda, a ne mogu da služim dnevnim političkim potrebama. I tu, možda, na toj rečenici moguć je nesporazum među nama, na toj činjenici rodio se i jedan ovakav dramatičan nesporazum, koji traje ova dva dana ovde. Život sam posvetio borbi protiv zla i mržnje među ljudima i narodima. Biće da u srpskoj književnosti nije niko toliko teksta napisao i toliko reči izgovorio o srpskiom i jugoslovenskom nacionalizmu i šovinizmu koliko sam ih ja izgovorio...”

Završio je jednostavnim rečima:

Ne mogu da primim nikakvu političku odgovornost za eventualne negativne posledice ovog plenuma...”

(Iz knjige “Vreme pisca”)


(Nastaviće se)