U VREME „Deklaracije o jeziku“ u Zagrebu i „Predloga za razmišljanje o jeziku“ u Beogradu, Ćosić je bio u inostranstvu. Tim povodom kaže:


Ja sam pristalica humanističkog internacionalizma i socijalističkog jugoslovenstva... Ja sam o srpskom nacionalizmu pisao u Deobama i još nekoliko puta poslednjih godina pisao sam i govorio o njegovoj reakcionarnosti i društvneom besmislu. Takođe, kao što vam je poznato, još 1961, a onda 1962, 1964, 1965. i potom, pokušavao sam na području kulture da zovem u aktivnu borbu protiv svih jugoslovenskih nacionalizama kao primarnih retrogradnih sila i tendencija u našem društvu...


A to što čini ‘Deklaraciju’ i ‘Predlog’, koje ja po mnogo čemu ne izjednačujem, naročito po uzročnim činiocima i načinu donošenja tih tekstova, predstavlja vrlo, vrlo složen društveno-istorijski i političko-kulturni kompleks, o kome bi bez političkih anatema, forumskih odluka, teološke isključivosti valjalo savesno i kvalifikovano, naučno i tolerantno, s međusobnim razumevanjem i poštovanjem razlika raspravljati. Jer, neki problemi jezika hrvatskog i srpskog naroda očigledno postoje čim se sa toliko autoriteta i energija pokreću. Jedino političkim odlukama ili ignorancijom, stvar jezika i oko njega ne samo da se ne rešava, nego se u izvesnom smislu i komplikuje i prlja drugim interesima i ciljevima.


Za mene kao pisca, jezik kojim govorim i pišem nije manje ili malo srpski zato što je i srpskohrvatski, hrvatskosrpski, hrvatski...“


U svoju svesku zapisuje:


Iako je srpska kultura u poslednjem stoleću svog razvića doživela epohalan preobražaj, ogroman stvaralački uspon i mnogostruko obogaćenje, nju još opterećuju izvesne nepovoljne istorijske uslovnosti iz vremena njenog prelaska iz patrijarhalne u građansku epohu.


Muka opstanka po svaku cenu vekovima je gonila Srbe s njihovim ognjištima i rasipala ih, s očajem i nadom, po balkanskim, jadranskim i panonskim prostranstvima. Vreme i sila redili su im talase, rubili, topili ih. Carevine, kulture, vere, delile su, razarale, menjale narod što je pokrivao prostore koje nije mogao uvek da svlada ni biološki ni civilizacijski. Pri tome, izvanredno je uočljiva upornost Srba da svoj duhovni oblik i istorijsku samosvest potvrđuju svuda gde zastanu i ostanu...

Iz zapadnoevropske kulture Srbi će dugo prihvatiti njene ponajčešće periferijske, provincijske, neautentične oblike i sadržine. Ta negativna okolnost snažno će i dugotrajno uticati na karakter i tok nacionalne kulture, osobito na karakter prosvećenosti i civilizovanja matične Srbije.


Možda je najnesrećnija osobenost srpske nacionalne kulture njena sadržina, vremenska i prostorna nejedinstvenost. Tu nejedinstvenost vladajući činioci danas uporno podstiču. Za tu svrhu stvorena je jedna čitava ideologija.


U tu su se ideologiju slile i austrougarske i kominternovske koncepcije Balkana i Jugoslavije. Jednog dana to će biti sagledano sa svim posledicama...“

PROTIV SVIH NACIONALIZAMA NACIONALNOJ kulturi i nacionalističkoj ideologiji Ćosić govori opširno u razgovoru sa sociologom Esadom Ćimićem, glavnim urednikom sarajevske revije „Odjek“: „Pokušao sam na području kulture da zovem u aktivnu borbu protiv svih jugoslovenskih nacionalizama kao primitivnih, retrogradnih sila i tendencija u našem društvu...“


U Domu omladine Beograda govori o mladoj generaciji. Šta misli o mladima? Postoji li sukob generacija? Koje su bitne odlike mladosti danas?


Kod nas se o mladoj generaciji i omladini govorilo i govori i mnogo i malo. Mnogo zato što, po mom uverenju, nisu pristupi dobri i društveno svrsishodni, a malo zato što sve do ovih dana nismo dosegli do potpunije slike stvarnosti, do stvarno realne predstave o položaju, stanju duha i sudbini mlade generacije. U našoj javnoj misli o omladini, kao po pravilu, uvek izostaje potpuna analiza uslova i prilika, izostaje ona polovina činjenica o stanju stvari kod nas. Isticanje lažnih i luksuznih problema (gitarijada, Bitlsi, seks, žargon i sl.) kao problema mlade generacija takođe je vrlo često u našim razgovorima i zaključcima. Posebno mi se čini da se zamagljuje društveni položaj omladine poistovećivanjem omladinske orgaizacije sa stanjem, položajem i problematikom omladine kao takve, omladine kao društvenog sloja, kao dela naroda... Sinoć su me tri moja mlada prijatelja (oni su komunisti i reprezentativni ljudi mlade intelektualne generacije), sinoć su me oni prekorevali: „Zašto ste vi stariji i vi zaslužni učinili socijalizam uskim, tesnim, plitkim društvom za mlade generacije? Omladina je zgrožena i zapanjena egoizmom starijih generacija“.


Da li stvari tako stoje?


Neuspešno sam pokušavao da protivurečim mojim mladim prijateljima, navodeći opšti progres ‘globalnog društva’... Tu nesumnjivu i opštu istinu oni su senčili mnogobrojnim i značajnim pokazateljima izvesnog nazadovanja u ovoj sferi, sve težim disproporcijama i socijalnim diferenciranjem, neadekvatnim rastom materijalnih sredstava za potrebe kulturnog preobražaja društva i razvoja nauke. Zasuli su me ubedljivim podacima i brojevima...


Pitali ste me: postoji li sukob među generacijama u našoj zemlji i našem društvu? Po mom mišljenju, postoji. Postaje sve žešći. Mi ne možemo da kažemo kao što je nekad Stanislav Vinaver rekao, da u njegovo mlado doba oni nisu znali za sukob generacija, da su za taj sukob saznali iz ruskih romana... Taj sukob je moderna pojava. Ja je ne smatram samo negativnom... To je bitka između dve vizije sveta...“

Deobe“ izlaze na bugarskom jeziku, u Sofiji, a „Daleko je sunce“ objavljeno je na kirgiskom jeziku, u Kirgiziji.



(Iz knjige „Vreme pisca“)

(Nastaviće se)