NA Brionima je bio i Oskar Davičo (kao član CK SKJ). To je i kraj njihovog prijateljstva. Ćosić ga je te 1966. ovako objasnio:

Oskar Davičo je otišao u Rovinj posle Brionskog plenuma, na kome nije govorio. Van običaja, nije mi se javio nikakvim pismom, niti je o sebi dao glasa. Sredinom avgusta, iz Rovinja je došla Ruta Davičo, Oskarova žena. Pozvala me da dođem u njihovu kuću i potreseno mi rekla: ‘Dobrice, ponela sam ti Oketino pismo. Ja znam njegovu sadržinu i zato sam ga spalila, zbog njega i našeg sina Kolje. Ti to, Dobrice primi kako možeš, kako hoćeš i kako znaš‘.

Ne znam sadržaj Oskarovog pisma. Ali, to je bio moj poslednji odlazak u kuću Oskara Daviča. Došla je jesen. Davičo se vratio iz Rovinja, nije se javljao mesec dana. A onda smo se sreli na ulici, slučajno. Pozdravili smo se, zdravo, kako si, i produžili. To je bio naš poslednji razgovor, poslednji pozdrav i kraj višegodišnjeg prijateljstva... Meni je lično svojim znanjem i iskustvom pomogao da shvatim ozbiljnost i težinu književničkog posla. On mi je u tom drugovanju nametao radnu disciplinu. Zahvalan sam mu za mnogo saznanja koja mi je u mladosti pružio, za hrabrenje, podsticaje...“

I još nešto, bitno“, kaže Ćosić, „Oskar je, saglasan sa mnom, obećao da će govoriti na Brionima...“

U ponoć, 16. septembra, posle završetka Plenuma Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, kada se razgovaralo o problemima Kosova i Metohije, Ćosić u dnevnik rezignirano zapisuje:

... Bio je to sudski proces srpskoj naciji, komunističkom pokretu, srpskim komunistima... bio je to proces generaciji koja je izvršila partizansku revoluciju... Taj proces vođen je staljinistički i balkanski... Šiptarski komunisti su predvodili furiozni napad na Rankovića i srpski nacionalizam na Kosmetu pod njegovim i Udbinim okriljem. Srbi, članovi CK sa Kosova i Metohije, nadmetali su se sa Šiptarima u osudi srpskog nacionalizma... Juče je Srbija, njeno političko vođstvo, Kosovo i Metohiju politički predala Albaniji...“

Na pitanje urednika lista „Svet“ (30. oktobra) da li je manje aktivan nego ranije, odgovara:

Ja sam poslednjih pet godina i pretežan deo svog radnog života proveo u Vrnjačkoj Banji, nebrojene dane i sate utrošio u javni, kulturni posao po unutrašnjosti, u ono što birokratski ideolozi nazivaju prosvetarstvo. Tako sam, na primer, samo u septembru, govorio prosvetnim radnicima i inteligenciji u Požarevcu, Sjenici i Osijeku. To je mnogo čak i za profesionalnog propovednika.

Prijatelju u Sarajevu Meši Selimoviću, o čijem se romanu „Derviš i smrt“ govori na sve strane kao o izuzetnom delu, Ćosić 16. januara 1967. piše:

Tebi i mojoj zemljakinji Darki mnogo hvala na lepoj i uzbudljivoj rečenici sa novogodišnjim željama. Želeo sam da ti odgovorim kad završim čitanje ‘Derviša’, ali brate, ne da mi svet ni knjigu da pročitam na miru. Toliko sam ovih dana imao svakojakih poslova, pa sam kidao doživljaj i odložio knjigu da je čitam kad odvedem ćerku na Jastrebac na zimski raspust. Ali, kako je to duboka i gusta misao, kakav jezik! To je ona stvarna, prozaistička (je l’ se tako kaže?) poezija koja stoji iza metafore, u korenju misli, u poeziji reči. Ne mogu govoriti još o kompoziciji i konstrukciji romana, ali sam, čini mi se, shvatio po pričanju Mihizovom i Luletovom o čemu je reč. Duboko sam radostan što si napisao veliku knjigu. Ja ne čitam kritike, ali ne mogu čak ni ti šarlatani da ne vide šta se dogodilo.

IZ DRENOVE U ISTORIJU U SEPTEMBRU je u Ćosićevom selu, u centru, otkrivena spomen-česma. On je napisao tekst za spomen-ploču. „U ratovima Srbije 1912-1918. iz Velike Drenove, Selišta i Stragara ratovalo je 554 vojnika. Poginulo i umrlo od rata i bolesti na bojištima, kroz Albaniju i u logorima 290 vojnika. Za opstanak i slobodu iz sela odoše u istoriju. Pobedili u tri rata a njih poraziše u jednom miru i ostadoše nepobeđeni. Pamte ih ispisnici i potomci.“

Kad dođeš u Beograd, potraži me svakako da pričamo. Mnogo, mnogo stvari želim da čujem od tebe“.

U martu putuje u Hilandar. Ćosić je, kako kaže istoričar Radomir Stanić, dugogodišnji direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, za ovaj manastir „učinio mnogo na osavremenjavanju njegovog vinogorja zasadivši novi vinograd i sadnicama iz njegove rodne Drenove. Ostao je u najlepšoj uspomeni kod starijih hilandarskih monaha; uvek su o njemu najlepše govorili...“

Dobrica će u knjigu utisaka zapisati:

Svim srcem hvala vama hilandarskim monasima na saznanjima i dobroti kojima me obogatiste i zadužiste radošću da vam pamtim brigom i služenjem delu srpske hilandarske baštine za dobro srpske kulture i naroda“.

U leto će se useliti u kuću u Grockoj.

Kuću je projektovao njegov prijatelj arh. Mihailo Mikica Mitrović, na Crvenom bregu, na obali Dunava. Građena je od kredita i pozajmica od prijatelja, a zidali su je njegovi zemljaci, Drenovčani.

Na Trećem programu Radio Beograda, odgovarajući na pitanje zašto piše, Ćosić najpre govori o „Bajci“:

Šta je to sve što se vezuje za ‘Bajku’?... Nesrećna je to knjiga. Za mene, pala je ona kao glavnja preko mog temena, i vrlo ću je teško preživeti. Racionalno gledano, možda ‘Bajka’ nije došla u pravi čas u meni. Trebalo je za nju nešto duže živeti i trebalo je za nju nešto više doživeti. A ipak, živela je ideja te knjige jedno desetak godina. Prvo njeno poglavlje trebalo je da bude četvrto poglavlje ‘Deoba’. To je ‘Na dnu reke’... U stvari, imao sam strasnu potrebu da sve to što sam rekao, što sam saznao, što sam iskazao o ljudima koje sam video kao protagoniste jedne epohe - imao sam neodoljivu potrebu da ih proverim i sa ‘one strane’, i u smrti i posle smrti... Prolazile su godine, došle su nove ideje i motivi... A potom je došao put u Nemačku i došlo je jedno bavljenje Dahauom. Ja sam Dahau tako strašno doživeo, mene je Dahau toliko razboleo, da sam mislio da ću ga teško preživeti...“

(Iz knjige „Vreme pisca“)

(Nastaviće se)