U LETO 1966. godine iz vlasti je odstranjen Aleksandar Ranković, drugi čovek (odmah do Tita), prijatelj Ćosićev, i za Ćosića je taj čin bio “veliki moralni poraz njegove generacije” (isfabrikovane optužbe da je špijunirao predsednika države, da je kovao zaveru...).

Uoči Plenuma CK SKJ na Brionima (28. juna), posvećenog slučaju Aleksandra Rankovića, Ćosić upućuje pismo Josipu Brozu u kome ga upozorava na veliki ugled koji Ranković uživa u srpskom narodu, kao nijedan savezni funkcioner iz Srbije... Uzimajući u zaštitu Rankovića, Ćosić navlači na sebe omrazu Broza i srpskih partijskih lidera.

Evo tog pisma:

Dragi druže Tito,

Ako u ovom času ne bih rekao to što osećam, izneverio bih svoju komunističku savest.

Ako Vama lično ne bih izgovorio ovih nekoliko rečenica, smatrao bih da sam Vas izdao i da u mom životu niste ono što jeste.

Kad ne bih verovao da znate koliko Vas poštujem i cenim, ne bih imao ni prava, ni razloge, ni hrabrosti da Vam pišem ovo pismo.

Događaji u koje smo ušli i koji slede, po mom dubokom uverenju, po nečemu su sudbonosniji za moralno i političko jedinstvo naših naroda čak i od onog što u našoj istoriji čini Hiljadu devet stotina četrdeset osma.

Vi ste, druže Tito, pred činom i u činu koji će bitno uticati i na veličinu i istorijske razmere Vašeg životnog dela. Taj čin može biti tragičan u revolucionarnim, političkim i moralnim biografijama svih nas što vas tri decenije odano sledimo kroz sva iskušenja savremene istorije.

Reč je, razume se, o onome što će se u političkoj hronici naših dana nazivati “slučaj Ranković”. To što nam je juče na sastanku političkog aktiva Srbije rečeno od strane Izvršnog komiteta, zapanjuje i užasava. Toliko zapanjuje i užasava da se ne može racionalno da primi i veruje. Ne može se verovati da neko normalne pameti kontroliše Tita, da je stavio prislušne aparate u njegove odaje, da bilo čim i bilo kako sme da povredi i ugrozi Titovo dostojanstvo i njegov lični integritet.

Još se manje može verovati da to čini Aleksandar Ranković. Toliko je to monstruozno i nerealno da ne može kao akciju da zamisli nijedna ozbiljna neprijateljska špijunska centrala. A ako je to istina, onda je to tolika i takva sramota za Jugoslaviju i Revoluciju, da su dužni oni koji brinu za njenu sudbinu, njeno dostojanstvo i čast u svetu, da spasu zemlju od sramote, da sve nas spasu sramote koju ničim nismo zaslužili.

Upravo Vi, druže Tito, dužni ste životom, autoritetom, zakletvom konačno, da sačuvate dostojanstvo naše zemlje i revolucije bilo kako i od bilo koga da je ono ugroženo.

PISMO SKRIVAO U KASI TITO je pismo čuvao u svojoj kasi. Kada je polazio u državnu posetu Italiji, iz automobila je izašao rekavši: “Zaboravio sam Ćosićevo pismo”. Otišao je u kabinet i iz kase je uzeo pismo i stavio ga u svoju akt-tašnu. Njegov sekretar se začudio takvoj važnosti koju on pridaje Ćosićevom pismu. Ja se ne čudim. Tito je bio svestan svoje političke podlosti i plašio se da se neko ne dočepa dokumenta u kom mu je jedan pisac rekao istinu koju njegovi brionski dvorani čak nisu smeli da mu kažu. Ljudi koji su razgledali njegovu zaostavštinu, nisu pronašli moje pismo. Ja sam ga umnožio u više primeraka koje je Božica krila po kući do uključivanja u “Zapise”, zapisao je Ćosić.

Vama je dobro poznato da je Aleksandar Ranković, posle vas najautoritativnija moralna i politička ličnost jugoslovenske revolucije, da posle Vas uživa najveće poštovanje i ljubav radničke klase i naroda. Svi ostali značajni i zaslužni ljudi stoje daleko iza njega. Ako to i nije istorijska pravda, onda je to najmanje krivica naroda i boraca naše Revolucije. Što se posebno Srbije tiče, ona Rankovića vidi sa Vama i uvek pored Vas. U osećanjima ljubavi i poštovanja srpskog naroda, posle Vas, Rankoviću niko nije ravan. I bilo šta da se dogodi u političkoj sudbini jednom ili drugom, biće pogođena obojica. Proporcije su nemerljive i nisu odlučujuće u moralnim i psihološkim određenjima savremenika. Bez Vas, Aleksandar Ranković ne znači mnogo, ali ćete i Vi bez njega biti slabiji.

Spreman na sve posledice, ja Vas uveravam: političkim padom i krahom Aleksandra Rankovića započinje u Srbiji proces moralne, političke, nacionalne dezagregacije i raskol koji će naša generacija teško moći moralno da podnese i prevaziđa. Posle ovakvog pada i kraha Aleksandra Rankovića, bojim se da ni Tito više neće biti Tito, ni SKJ ono što svet veruje da jeste u avangardnoj renesansi socijalizma i prevazilaženja svega što čini staljinističku epohu.

To je tako i zato što se nijedan od vodećih ljudi Saveza komunista nije toliko savesno poistovećivao sa Vama, toliko ideološki i politički sledio Vas kao Aleksandar Ranković.

Verujem da ne izražavam svoje mišljenje ako Vas molim da u ovim mučnim iskušenjima budete veliki kao što ste uvek bili, učinite sve da se postojeće ideološke i političke razlike među vama ne pretvore u raskol, koji u vanredno složenim i teškim prilikama u kojima se nalazi naša zemlja, može imati tragične i neizbrisive posledice po jugoslovenski socijalizam i jedinstvo naših naroda. Pronađite metode, rešenja i izlaze koji nas ne bacaju u nove teškoće i nesreće. Jer, sve mi se čini da, u izvesnim i ovakvim pobedama, pobednici mogu biti nesrećniji od poraženih.

Da imam sreću da Vas vidim pre 1. jula 1966. rekao bih Vam mnogo više i konkretnije o svemu. Ovako, znajte šta mislim i verujte da ću ja do kraja života služiti istini, dobru, socijalizmu ove zemlje i biti vam odan kao što sam i do sada bio.

Srdačno Vam steže ruku i pozdravlja Vaš...”

Mnogo godina kasnije, kada je pismo ponovo pročitao, primetio je:

P.S. Uzbuđen tada, pošten i naivan. A ja se stidim tog podaničkog tona, tih podaničkih reči”.

Tito je na sednici Izvršnog komiteta, obaveštavajući forum o mom pismu, citirao samo one rečenice u kojima kazujem da u Srbiji niko nema Rankovićev ugled i da su svi ostali funkcioneri ispod njega u narodu”.

(Iz knjige “Vreme pisca”)

(Nastaviće se)