NA samom početku 1956. godine Ćosić u zagrebačkom nedeljniku “Vjesnik u srijedu”, odgovarajući na 21 pitanje redakcije, ističe:

Najveći zadatak danas - produžiti čovekov vek”.

Pored književnosti isključivo ga zanima politika, najomiljenija zabava mu je lov, a od ljudskih vrlina najviše ceni hrabrost i iskrenost. Na pitanje da li ima “neku osobitu metodu pri radu”, Ćosić odgovara:

Metoda je prosta. Dugo se pripremam. I nikad ne počinjem da pišem dok nemam toliko jasnu viziju, koncepciju, odnose, karaktere i kompoziciju, da poverujem da ću zamišljeno brzo napisati. Dakle, pišem samo kad moram”.

A šta najradije čita?

Psihološku, filozofsku i istorijsku literaturu...”

Razmišlja o svome junaku Aćimu Katiću, o Prerovu, o Nemcima, o četnicima...

Deset godina je prošlo, a ja se još nijednom nisam okupao u Moravi sa brzacima bistrijim od prepečenice i virovima zelenijim od deteline. Znam: dotaći će me beluci po kojima su bauljali neplivači sa presečenim grkljanima. Nekad, kada sam skakao sa obale u slabine matice, voleo sam da viknem; sada, bojim se da ne bih jauknuo. Pa drugima šapnem, pomalo stidljivo: “Jesam rođen pored reke, ali ne umem da plivam”.

Volim u zaranke da lutam poljem, preko njiva i vinograda, da mislim samo o usevima, gatalački zabrinut, kao nekada moj pokojni deda praznikom, rano ujutru. Nijednom ne odoh u takvu šetnju otkad sa planine sa puškom siđoh u grad...”

I dok objašnjava zašto ne voli da čuje zvuk harmonike na radiju, rezignirano kaže:

Starim i već se mirim da mudrost ne raste sa sedinom moje neugodne kose. Pamćenje je moja kazna...”

A četništvo?

Četništvo je drama naroda. Naš bol... “Koreni” su me opomenuli da ima mnogo više nego što sam mislio Srba koji su veći Srbi od mene... Treba kasno legati i rano ustajati, i zato što umorni ljudi ništa ne sanjaju”...

Krajem marta Ćosić je izabran za člana Glavnog odbora Sterijinog pozorja (mandat je trajao sve do 13. aprila 1996).

Putuje u Bugarsku, u sastavu delegacije Narodne skupštine Jugoslavije.

U maju je u Pragu, kao delegat Saveza književnika Jugoslavije na II kongresu čehoslovačkih pisaca. Upoznaje pesnika Jaroslava Sajferta.

Između raznih sastanaka, putovanja, književnih večeri i drugih obaveza, razgovara sa reporterom “Politike” Vukom Trnavskim, i to u jednom “polemičarsko-borbenom stavu”. Reporteru govori o iskustvu pisca:

Lična korist od knjige ‘Daleko je sunce’ jeste to što me je ona naterala da se duže zamislim o uzrocima, povodima i motivima naših ličnosti koje su se u ratu-revoluciji, i posle toga, realizovale onako kako jesu. Dakle: psihološki, etički, društveno.... Znam, to vam liči na velike pretenzije! Ne, jer i ja znam svoju nemoć i svakojaku svoju ograničenost, pa i ne postavljam sebi zadatak da vodim zapisnik, recimo, prve polovine srpskog HH veka. Mučeći se i mucajući, glasno razmišljam i javno se uzbuđujem nad nekoliko motiva u ljudskim sudbinama oko Morave. U svojoj viziji uspostavljam samo neke kontinuitete između moje generacije i generacija naših očeva i dedova... Šta mogu, kad me uzbuđuje čovekova strast da traje i nadživi svoju smrt, da se produži i protiv bogova, morala i svih nemoći... Postoji jedan istorijski trenutak kad je Srbija za slobodu prolila svako četvrto kilo svoje krvi. Divna, stravična borba za trajanje. Zar ne?.... Svaki novi motiv u pisanju je bitka na život i smrt...”

PRVI DOLAZAK U DVOR NA izmaku 1956. imenovan je u komisiju za pisanje Programa Saveza komunista Jugoslavije, na predlog Josipa Broza - prva sednica održana je u Užičkoj 15, lično kod Broza, i to je, prema Ćosićevom kazivanju, njegov prvi dolazak u dvor.

Početkom septembra u Beogradu je sa piscima iz Sovjetskog Saveza - u delegaciji su Leonid Leonov, Boris Lavrenjev, Valentin Ovječkin i Petrus Brovka.

A onda, stiže u Budimpeštu, gde će ostati sedam dana - od 23. do 31. oktobra 1956.

Biće svedok mađarskih dramatičnih političkih previranja: srešće pisce, studente, novinare... Oni će ga pozivati na svoje mitinge, na javne manifestacije koje su zahvatile prestonicu Mađarske. U svom budimpeštanskom dnevniku zapisaće, tim povodom:

U meni kratka dilema sreskog političara, ali radoznalost je moja deformacija: idem...”

Došao je u Budimpeštu na proslavu časopisa “Veliki svet”, da govori o savremenoj jugoslovenskoj literaturi, o odnosu politike i umetnosti. Primio ga je Petar Vereš, predsednik saveza mađarskih pisaca, koga je upoznao dve godine ranije u Moskvi. Na Ćosićevu upitanost šta se to događa, ovaj odgovara:

Zapamtite, ovo je prva mađarska revolucija bez tuđih ideja i tuđeg mišljenja...”

Svedok je puškaranja, teških okršaja vojske i naroda. Pre nego što su topovi i kaćuše umukli, vratio se u Beograd: “po naređenju naše Vlade” ambasador Dalibor Soldatić ga je “mercedesom” poslao na aerodrom, a potom avionom Crvenog krsta u Jugoslaviju, i to na izričitu depešu Aleksandra Rankovića. U Beogradu su ga čekali najviši rukovodioci, da iz prve ruke čuju šta se u Mađarskoj događa - bili su to Edvard Kardelj, Koča Popović i Petar Stambolić. Koči je rekao da je vodio dnevnik zbivanja i on ga je nagovorio da napiše “Sedam dana u Budimpešti”, što će objaviti kao feljton u “Borbi”, a potom i kao brošuru.

Daleko je sunce” izlazi u Moskvi, Bratislavi, Pragu, a “Koreni” u Sofiji i na mađarskom jeziku u Novom Sadu.

Stanuje u Birčaninovoj 16. Grozničavo radi na rukopisu novog romana “Deobe”. Piše i po šest sati dnevno.

Uživa da prijatelje počasti domaćom rakijom iz Župe.

Ne stidi se svojih mana - lakovernosti, slabosti prema slabostima.

Navija za “OFK Beograd” - zato, kaže, što klub nije “velik” i zato što se sportski i muški bori.

(Iz knjige ”Vreme pisca”)

(Nastaviće se)