U BEOGRADU, 14. septembra 1947. godine Dobrica se oženio Božicom Đulaković, gimnazijalkom iz Velike Drenove, koju je zavoleo još 1941. Kumovi na venčanju bili su Antonije Isaković, potonji ugledni pisac, i Sreten Stojanović, ugledni vajar.

Postao je blizak i sa pesnikom Oskarom Davičom, predratnim komunistom, starijim od njega desetak godina. Davičo je bio cenjen i u krugovima političara, ali i u krugu tada uticajnih pisaca nadrealista, među kojima su bili: Marko Ristić, ambasador Jugoslavije u Parizu; Dušan Matić, profesor, urednik u Radio Beogradu, pa dekan Akademije za pozorište, film i radio; Milan Dedinac, pesnik, urednik „Politike“; Aleksandar Vučo, pesnik, direktor Jugoslovenske kinoteke, a zatim generalni sekretar Saveza književnika Jugoslavije... Zanimljiv krug ljudi.

Dobrica i Oskar su jedan drugome imponovali. Postaće bliski prijatelji - jedan drugome će posvećivati knjige, a pojavljivaće se zajedno na književnim tribinama.

Davičo je Dobrici, između ostalog, imponovao zato što se književnošću, pisanjem, bavio disciplinovano. Zajedno su stigli i u Ribarsku Banju, gde je Dobrica počeo da piše svoju ratnu povest o Rasini i njenom partizanskom odredu. Od toga rukopisa nastaće jedna od najviše štampanih knjiga u nas - roman „Daleko je sunce“, delo koje će doživeti više od četrdeset izdanja i dvadesetak prevoda na strane jezike.

U Siminoj 9a imao je običaj da naglašava da je on unuk Jeftimija Ćosića, „propalog ekonoma iz Velike Drenove, sada nabeđenog kolhoznika“, ali i da sumnja u svoju književničku budućnost.

Stalno je zaposlen u Pokrajinskom komitetu Skoja za Srbiju, a od 1948. godine na radu je, kao profesionalni partijski radnik, u Centralnom komitetu Komunističke partije Srbije. (Bio je član Agitpropa Centralnog komiteta).

Prvi put čita Crnjanskog - pročitao je „Seobe“ i oduševio se. Kada su mu se iz izdavačke kuće „Minerva“ obratili za pomoć da objave ovu knjigu, sve je učinio kod Đilasa, Rankovića i Kardelja da se štampanje dozvoli.

Kod Daviča je prvi put sreo (u njegovom stanu u Ulici doktora Kestnera 15, danas Kralja Milutina) Miroslava Krležu. Kasnije će se sa Krležom viđati ili kod Daviča ili kod Marka Ristića, a potom, kada su se malo bolje upoznali, postali su i kućni prijatelji - obično bi se Krleža Ćosiću javljao kad god bi doputovao u Beograd, i to čim posvršava svoje obaveze prema Titu... A kada je Ćosić putovao u Zagreb, odlazio bi kod Krleže, ili bi se nalazili na ručku u hotelu „Palas“. Na Krležin poziv Ćosić bi odlazio i na Brione i jednom prilikom proveli su dve nedelje zajedno u dugim razgovorima. Bilo je to Krležino ispovedanje o životu, i ta priča je trajala po čitavu noć, a danju su spavali...

Ćosić završava Višu partijsku školu „Đuro Đaković“.

Iako ne objavljuje književne tekstove, Ćosić je često, ne samo po prirodi partijskog posla, u društvu pisaca. Krajem 1949. godine jedan je od učesnika u to vreme veoma značajnog savetovanja mladih pisaca Jugoslavije. Među mladim pesnicima, pripovedačima, kritičarima i redaktorima omladinskih književnih časopisa iz svih jugoslovenskih republika, zapaženo je prisustvo Ive Andrića, Ota Bihaljija Merina, Desanke Maksimović, Skendera Kulenovića, Branka Ćopića, Ivana Potrča, Eriha Koša, a glavne referate podneli su Josip Barković i Risto Tošović.

PRVA LjUBAVNA PESMA KADA je došao u Beograd, Dobrica je napisao pesmu u prozi: „Bila je jesen četrdeset prva. Da umrem, a da ne volim, nikako, nikako nisam hteo...“ Pesma je pročitana na Radio Beogradu i bila je to, verovatno, prva ljubavna pesma koju je napisao partizan, a koja je čitana na talasima Radio Beograda posle oslobođenja...

Ćosić sa strašću piše svoju prvu knjigu - roman! Tema: rat i revolucija koju je, i kako je, sam doživeo, na Jastrepcu...

Usudio se da rukopis da na čitanje i uglednim piscima.

Oskar Davičo: „To je sjajno, ti ćeš biti veliki pisac!“

Dušan Matić: „To ne vredi ništa. To što si napisao poseduje osobine koje poseduju svi naši seljaci. Oni umeju da pričaju te svoje priče, i ti si epski raspričan, ali tu nema ni trunke umetnosti!“

Oto Bihalji Merin: „Tu ima nečeg vrednog... Svakako treba da pišeš...“

Posle boravka u Ribarskoj Banji, gde je i Davičo pisao svoju „Višnju za zidom“, Ćosić odlazi u Vrnjačku Banju i tamo završava konačnu verziju svoga romana koji je nazvao „Budi sudija“. Boravi u sanatorijumu „Živadinović“ i videvši vilu „Prerovo“ dolazi na ideju da to ime da selu u svom romanu „Koreni“. Potom je rukopis, naravno sređen i uglađen, dao na čitanje Isidori Sekulić i Milanu Bogdanoviću. Bogdanović ga je ohrabrio (on mu je, kako Ćosić kaže, bio iskren prijatelj, vodio ga je u pozorište, „učio ga kako se večera, kako se piju vina“...) tvrdeći da je „čudo od talenta“. Isidora, pak, kod koje je odlazio i kod koje će odlaziti na poklonjenje koje se ukazivalo samo odabranim mladim beogradskim intelektualcima, kazala mu je:

Bože, Bože, gledam vas i čudim se kako ste, tako mlad, uspeli toliko ljudske nesreće i toliko ljudske patnje da doživite. Toliko mnogo života u toliko malo dana. Zar je vaš život stvarno bio tako težak? Ili ste sve ovo izmislili?!... Vi ste, Dobrice, jedna mačka u džaku... Od vas svašta može biti. Ako vaši drugovi nisu protiv, ja bih štampala rukopis koji ste napisali. Preporučujem ga izdavaču...“

Tako je i učinila - svesrdno ga je preporučila „Prosveti“, čiji je član Programskog saveta bila, zajedno sa Ivom Andrićem. Imao je tada trideset godina.

(Iz knjige „Vreme pisca“)

(Nastaviće se)