NA vanrednoj, hitnoj sednici 2. maja 1995. Savet bezbednosti je osudio akciju hrvatske vojske na Republiku Srpsku Krajinu, ali je osuda zvučala veoma mlako. Obe strane su pozvane da prekinu neprijateljstva, da Hrvatska obustavi svoju ofanzivu, da Knin i Zagreb nastave pregovore i omoguće da se auto--put Zagreb - Okučani i železnička pruga otvore za saobraćaj, kao i nesmetano kretanje plavih šlemova.

Ali, nijednom rečju hrvatska vojska nije pozvana da se povuče na polazne položaje. Stav Moskve bio je da se hrvatska vojska smesta povuče, dok je Vašington, „blago pripretivši Hrvatskoj“ osudio krajiške Srbe „zbog nasumičnog bombardovanja civila u Zagrebu“!

Već u zoru 2. maja Hrvati su se pohvalili da su zarobili „jedan srpski tenk“ i više vozila Vojske RSK.

Hrvatski „migovi“ bezuspešno su i 2. maja tukli most na Savi kod Gradiške. U vatrenim dejstvima avijacije uništena je, međutim, osmatračnica bataljona plavih šlemova iz Nepala, uz potpuno neizvesnu sudbinu 15 vojnika.

U Kninu se koncentriše ratna tehnika, mada raste opreznost od napada avijacije. Vrhovni savet odbrane RSK saopštio je da je PVO vojske RSK oborila dva hrvatska „miga“, ali da hrvatska vojska dovlači nova pojačanja.

Tada je već bilo izvesno da je zapadnu Slavoniju napalo 12.000 vojnika, a ne „2.000 u tzv. policijskoj akciji“.

Oko 13.30 časova i HTV i HINA saopštili su da su „Srbi, oko 10.30 prouzrokovali više eksplozija u Zagrebu“. Zvanično saopštenje Vlade Republike Hrvatske glasilo je „da je jedna eksplozija zapalila nekoliko automobila na Zrinjevcu, u blizini Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti, druga u blizini središta MUP, odnosno ukupno šest projektila od čijih eksplozija su poginule četiri osobe, a više desetina ranjeno. Ovo je odgovor srpskih terorista zbog neuspjeha u rejonu Okučana“!

HTV je odmah prikazala i posetu Franje Tuđmana i kardinala Kuharića Reumatološkoj bolnici na Šalati, gde su smešteni nastradali i ranjeni od ovih eksplozija. Tuđman je po licu sve pomilovao i rekao im da „njihova krv nije uzalud prolivena“!

Kardinal Kuharić je pozvao sve Hrvate i sve kojima u srcu „domoljublje“, da se drže zajedno, jer je spasenje od Hrista vrlo blizu.

Do kraja dana 2. maja u Bosnu se preko Save prebacilo blizu 5.000 lica srpske nacionalnosti. Oni su smešteni u banjalučke bolnice i sportske hale, a nad mnogim civilima su u banjalučkim bolnicama izvršeni hirurški zahvati.

Zbog složene situacije, već 3. maja 1995, potpisan je „Sporazum o prekidu vatre između Zagreba i Knina“. Sporazum su parafirali Jasuši Akaši i general Bertran Žanvije, komandant svih snaga UN na prostorima bivše Jugoslavije. U sporazumu je pisalo:

MASAKR U KOLONI U PRVA dva dana maja hrvatske snage ubile su oko 400 civila, od kojih blizu polovinu u izbegličkoj i nezaštićenoj koloni koja se kretala između Pakraca i Okučana. U koloni su uglavnom bili žene, deca i stari ljudi. Masakr se dogodio oko 14 časova 2. maja, dok je u okolini Pakraca bilo blizu 6.000 civila, strahujući od novog naleta hrvatske vojske.

Kako bi se uspostavile bezbednost i sigurnost na autoputu, obe strane prihvataju da će samo mirovne snage UN, uz učešće Evropske unije, kontrolisati autoput i njegovu neposrednu okolinu (do 2 kilometra sa svake strane) u sektoru „Zapad“. Obe strane se obavezuju da u potpunosti sarađuju sa mirovnim snagama UN u uspostavljanju posebnog režima u ovu svrhu. Dve strane prihvataju da će potpuno poštovati slobodu i bezbednost osoblja UN i Posmatračke misije Evropske unije. Osoblje UN mora odmah biti oslobođeno i imovina Ujedinjenih nacija vraćena. Dve strane takođe prihvataju da nastave dalje konsultacije pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija“!

Po dolasku na teritoriju zapadne Slavonije, hrvatska vojska je uspostavila policijske stanice. Vlada RH je odmah istakla da je „završena akcija hrvatskih redarstvenika i postrojbi hrvatske vojske za otvaranje autoputa i željezničke pruge“!

Putem HTV, HINE i Hrvatskog radija usledilo je obaveštenje da je u zapadnoj Slavoniji prestao svaki otpor srpskih snaga, kao i da je „u rejonu Pakraca ostala u okruženju jedna srpska brigada“. Vlada je pozvala Srbe da predaju oružje mirovnim snagama, te da „garantiraju aboliciju, izuzev ratnim zločincima“!

Iako srpske snage nisu ni pružale neki značajniji otpor, Hrvatska je tokom 3. maja nastavila ofanzivne akcije, posebno u šumama oko Psunja. Ispred vojske su išla vozila sa zvučnicima na krovu iz kojih su se čule srpske narodne pesme, posebno iz Šumadije. To je trebalo da znači da se približavaju jedinice Vojske RSK.

Vlada Hrvatske je više puta prenosila izjavu predsednika Nikice Valentića da je „Hrvatska otpočela da sprovodi program mirne reintegracije okupiranih delova u hrvatski državno-pravni sistem“.

U podne 3. maja Ministarstvo odbrane Hrvatske je u zvaničnom saopštenju prenelo da je u Zagrebu ponovo odjeknulo nekoliko eksplozija od „granatiranja srpskih snaga“. Navodi se da je ispaljeno šest projektila, kao i da je od eksplozije poginula jedna osoba, a ranjeno oko 40. Pored hrvatskih građana „stradalo je i dvadesetak Rusa, Ukrajinaca i Britanaca iz sastava plavih šlemova.

Od svih „stradalih“, bio je samo Rus, Andrej Barbanov, član međunarodne baletske grupe „Dunavski baletski projekat“.

Butrosa Galija je pismom odmah obavestio Milan Babić u kome se iznosi da je u hrvatskoj akciji ubijeno oko 400 civila, dok je više od 6.000 izbeglo na područje Banjaluke, među kojima su mnogi preplivali Savu. Skoro isto toliko ljudi nalazi se u okruženju Pakraca, koje hrvatska vojske i 3. maja neprekidno tuče artiljerijom i minobacačkom vatrom.

Iz Moskve je preneto da neprijateljstva moraju da prestanu i da se poštuje Sporazum o prekidu vatre od 29. marta 1994. Rusija će „odlučno nastojati da se u Savetu bezbednosti UN donesu sve potrebne mere u interesu uspostavljanja mira u Hrvatskoj!“


(Nastaviće se)