JOVANKA i Tito se nikada nisu zvanično razveli. Ali, nekoliko godina pre Brozove smrti prestali su da žive zajedno. Na dvoru se tvrdilo da je to zato što je Jovanka promenila sastav delegacije određene da putuje na Daleki istok. Tita su na to upozorili ljudi iz partijskog vrha na čelu sa Stanetom Dolancom, i tu je došlo do sukoba među supružnicima. To je verovatno najbliže istini. Da li je to bio i jedini razlog, meni nije poznato.

Za rođendane je Tito Jovanki redovno slao poklone. Jednom sam lično odneo poklon u dedinjsku rezidenciju u kojoj je Jovanka živela. Slao joj je kolače i torte, škampe i morske plodove - sve ono što je ona obožavala.

Jedno je sigurno - Tito nikada nije prestao da je voli. A i ona je volela njega. Mnogo je brinula o njegovom zdravlju. Pogotovo je brinula o hrani i besprekornoj higijeni prilikom spremanja. Lično je nadgledala trpezariju. Belom salvetom je proveravala da nema slučajno prašine na prozorima i nameštaju. Konzerve su pre otvaranja morale biti oprane i obrisane.

U trpezariji su bile postavljene tajne kamere, pa je nekoliko kuvara dobilo momentalni otkaz kad je primećeno da se ne pridržavaju strogih pravila o vrhunskoj higijeni. Pored toga, Tito i Jovanka su imali i ličnu higijeničarku koja je sve detaljno kontrolisala.

Bio je to uhodan sistem, u kojem ništa nije smelo da se desi mimo plana i utvrđenih pravila. Od svih koji su pripremali hranu, ja sam bio najmanje proveravan, jer sam odavno proveren i zaslužio sam njihovo poverenje.

Uoči svakog najavljenog banketa sastajao se specijalni “konzilijum” koji se bavio prvo smišljanjem i potom zapisivanjem predloženih jela. Ovaj predlog bi se slao lično Jovanki, pa je ona, uz određene korekcije, najbolje (i najatraktivnije) predloge odobravala. Potom se pravio “model” svakog jela, odnosno - kompletno jelo sa svim detaljima, koji bi zatim Jovanka probala, opet po potrebi korigovala i, najzad, odobravala.

Vodilo se računa ne samo o ukusu nego i o izgledu jela. Važno je bilo uklopiti boje i zadovoljiti posebne sklonosti gostiju i domaćina. Često su se jela morala ukrašavati krupnim, svežim egzotičnim cvećem, što je najverovatnije poticalo iz Jovankinih iskustava i fascinacija na drugim dvorovima.

Dok sam sedamdesetih godina radio u hotelu “Interkontinental”, svake poslednje subote u mesecu držao sam predavanja na temu “Kultura za stolom”, koja su posećivale supruge akreditovanih ambasadora u Beogradu. Uostalom, njima je to i bilo namenjeno.

Jedne subote se iznenadih kad videh da predavanju prisustvuje i Jovanka. Kad sam završio predavanje, prilično zbunjen, pozvah je u VIP separe i počastih je specijalitetima za koje znam da je volela. Sa njom su bile i dve žene koje je ona predstavila kao rođake, ali sam znao da su one bile njeno lično obezbeđenje.

PAPAGAJI VISOKOJ GOŠĆI ZA jednu visoku gošću, načinjene su, po izričitoj Jovankinoj želji, u vidu dekoracije posluženog deserta, skulpture velikih papagaja ara, odgovarajaćih boja i u prirodnoj veličini, koje, naravno, niko nije jeo, a završile su, kao i mnoge druge ekstravagancije ovog tipa, ili u nečijoj kući da zabavljaju decu ili - na smetlištu.

Počeli smo da evociramo uspomene, a najviše smo pričali o Titu, kojeg je ona i dalje obožavala. Onda mi se u jednom trenutku požali da su joj oduzeli pasoš, kad je htela da ide na sahranu Indiri Gandi. Rekla mi je kasnije da je odabrala vilu na Dedinju u kojoj će ubuduće živeti. U toj vili je često odsedala Indira Gandi kad je dolazila u Beograd, i za nju su je vezivale mnoge lepe uspomene.

Jovanka mi se poveravala kao nekom vrlo bliskom. Shvatio sam da je imala potrebu da s nekim priča o svom tadašnjem životu.

Hotel “Interkontinental” je otvoren krajem 1979. godine. Jednom prilikom Tito je bio na nekoj konferenciji u Sava centru i isplanirao je da prvi put poseti hotel. Ja sam pripremao koktel, prema zahtevu njegove pratnje i ličnog lekara. Tada sam mu prvi put umesto šampanjca pripremio hladan čaj boje šampanjca, za zdravicu. Međutim, poseta je iznenada otkazana. Tito je trebalo da prođe kroz pasarelu koja povezuje “Interkontinental” i Sava centar, ali se odjednom predomislio.

Tih dana novine su objavile da postoji nekakva afera vezana za umetničke slike u hotelu. Kasnije sam saznao od obezbeđenja da se Tito, dok je prolazio pasarelom prema hotelu, setio tih negativnih napisa i rekao:

- Ja tamo neću da idem, moja noga tamo neće kročiti. Sve dok se ne razjasni ta afera!

I sa polovine pasarele vratio se u Sava centar, tako da nikada nije posetio “Interkontinental”.

Za mnoge stvari Tito zaista nije znao, pogotovo od kada je ušao u duboku starost. Tako su na Kosmetu krečili rudarske udžerice, da Tito vidi idiličnu sliku. Setih se još nekih priča na tu temu.

Tita su vodili na kačamak u čuvenu kafanu “Kod Race” u Boleču, petnaestak kilometara od Beograda. Pri povratku, kod Kaluđerice, Tito upita:

- Koje je ovo naselje?

- To je, druže Tito, najveći problem Beograda. Ljudi ovde na golim ledinama bez dozvola podižu kuće. Inspekcija ima pune ruke posla. Preko dana ih poruše, a oni ih preko noći opet podignu.

- A ko su ti ljudi? - upita Tito.

- Uglavnom radnici, fizikalci i dunđeri sa juga i iz pasivnih krajeva.

- Kažete radnici?! Pa, kako smete da im gazite na muku?

- Moramo, nemaju dozvole za gradnju i ne plaćaju komunalije.

- Ostavite vi tu priču. Ne sme se tako sa radničkom klasom. Oni su izgradili i grade ovu državu! Vi nemate dovoljno pameti. Umesto da ih stimulišete, dajete im kredite i mehanizaciju, vi udarili da rušite. To neću više da čujem. Morate im pomagati, a ne rušiti. Svi oni koji sagrade kuću, neće tražiti stanove - nagrdi ih Tito.

Kaluđerica je, zahvaljujući Titu, postala naselje sa više od trideset hiljada stanovnika.



(Nastaviće se)