IZ Pekinga je Tito, na čelu jugoslovenske delegacije, otputovao na jug Kine u posetu gradu Handžou, najvećem centru za proizvodnju svile na svetu, ali i turistima vrlo atraktivnom drevnom gradu. Rezidencije i zimsko prebivalište kineskih careva bili su u Handžou. Tito je odseo u jednoj od tih čudesnih palata.

Odavno Josip Broz nije toliko pešačio, kao po Handžou. Obilazio je drevni grad kao iz bajke. U jednom trenutku, Broz se okrenu Džemalu Bjediću, tadašnjem premijeru Jugoslavije:

- Vidiš li ti ovo, Džemo? Ove slapove i ovo predivno jezero. A tek građevine stare više hiljada godina, kako su lepo očuvane u svojoj monumentalnosti. Ja sam naprosto oduševljen.

Tito je obišao i čuveni Kineski zid stotinak kilometara od Pekinga.

- Da li oni sa Meseca sada vide nas, pošto se tvrdi da je ovo jedina građevina na zemlji koja se vidi odande - napravi Tito šalu, onako šeretski, kako je on to znao.

Posle obilaska Kineskog zida, domaćini mu u znak pažnje pokloniše malog plišanog pandu, simbol Kine.

- Kako se naši ne sete da ovako naprave surog medveda? - ote se Bijediću.

- Mora da je ovo sa pandom, kao dobar turistički simbol, smislio njihov predsednik vlade - odgovori mu Tito.

Protokolom nije bilo predviđeno da se obiđe mauzolej Mao Cedunga, ali, pošto je Tito na tome insistirao “drugove Jugoslovene” poveli su da se poklone vođi kineske revolucije na trgu Tjenanmen.

- Ma, Mao je nešto mnogo žut. Izgleda da im Rusi nisu dali dobar recept za balsamovanje. Videli ste kakav je Lenjin: kao da je živ!...

- U pravu si druže Tito - odobri mu Džemal Bijedić.

- Nisi ti, Džemo, ništa ukapirao. Kinezi su po prirodi žuti. Nisu hteli da mu menjaju farbu - kaza mu Tito, uzdržavajući se od smeha, kao i ostali.

Na suprotnom delu Tjenanmena nalazilo se ogromno zdanje, kompleks carskih palata - Zabranjeni grad, iz koga su stolećima Kinom vladale dinastije Ming i Ćing.

Delegacija iz Jugoslavije stiže do njegovih ulaznih kapija.

- Nije valjda i za nas ulaz zabranjen - reče Tito.

- Nije, druže Valter, ali se grad restaurira. Biće dostupan za posete tek za nekoliko godina - objasni gradonačelnik Pekinga.

- A ovo sa Maom vam je vrlo pošteno - pokaza na veliku sliku iznad ulaznih vrata.

- Mi, druže Valter, mnogo držimo do istorije i tradicije. A što se Mao Cedunga tiče, kongres naše komunističke partije je ukazao na njegove greške, naročito na one iz kulturne revolucije. Ali, on je bio najzaslužniji za narodnu revoluciju, kojom smo stvorili komunističku Kinu - kaza gradonačelnik.

- E, vidite li drugovi kako to rade mudri Kinezi? A kod nas, čim jedan vladar ode, proglase ga krivim.

- Vas neće! - rekoše horski svi oko Tita.

- Ma, kako neće? Znam ja naš mentalitet. Nego, nije to sve toliko važno u ovim momentima.

NA FARMI SKAKAVACA TITU se, prilikom posete Kini, jedino nije svidela farma skakavaca, ali je i to prokomentarisao na svoj način: - Samo da znate, drugovi, ovo je kineski specijalitet i jeli ste skakavce u najmanje desetak njihovih egzotičnih jela. Ovde važi deviza da se jede sve što hoda, pliva i leti! Mnogi se u delegaciji namrštiše, ali niko nije smeo da komentariše Titovu opasku. Posle kraće pauze počeše usiljeno da se smeju, kao u horu.
- Vas sigurno neće imati za šta da okrive - istrča se Bijedić.

- Nemoj, bolan Džemo! Ne ubeđuj me u to. Još ćete ovde, evo pred Zabranjenim gradom zapevati onu “Druže Tito mi ti se kunemo”. Znam ja sve šta će biti posle moje smrti - proročanski odgovori, nameštajući beli šešir na glavu.

Sadam Husein, veliki poštovalac Tita, dočekao ga je na najvišem državnom nivou. Tito je bio oduševljen smeštajem u drevnoj palati. Ali, kako je imao običaj, pre svečane večere otišao je u kuhinju, da vidi šta se sprema. Kada se vratio, bio je namršten.

- Urednije je izgledala kuhinja moje babe u Kumrovcu - rekao je prisutnima za stolom i ispričao kako ribu drže na betonu i da je video velikog mačka koji caruje u kuhinji. Ipak, jeo je iznetu hranu i domaćinu nije hteo da pokvari raspoloženje.

Kuvarski incident” dogodio se i kod jordanskog kralja Huseina, koji je takođe važio za velikog Titovog prijatelja. Husein je priredio ručak u vili u kojoj je Tito odseo, da se Tito, već u dubokoj starosti, ne bi zamarao.

Incident je izazvao kraljev kuvar, Englez, odbijajući da radi sa našim kuvarima: nije pristajao da mu bude nadređena žena koja je tada bila naš šef kuhinje. Oba protokola su sve brzo izgladila.

I supruga Keneta Kaunde napravila je pravu pometnju u Kladovu. Tito ih je sa pratnjom, iz Beograda poveo brodom “Raketa” do hidroelektrane “Đerdap”. Tada smo zamalo nastradali kod Smedereva, jer se Dunav toliko talasao na jakom vetru da smo jedva izbegli sudar sa nekim teretnim brodom. Svi su se uplašili, a Tito je prokomentarisao:

- Šta mogu talasi jednoj našoj “raketi”?

I dalje je sve bilo bez problema i po protokolu, do tog ručka. Na njemu je služen čuveni skupoceni kladovski crni kavijar. Ali crna dama je odbila da ga jede. Rekla je da ona hoće pileću paštetu, i da je alergična na kavijar.

Protokol to nije predvideo, jer se tako obična pašteta nikada nije iznosila pred Tita i njegove goste. Nastala je panika. Ručak je kasnio zbog prohteva gospođe Kaunda. Onda ja skoknuh do obližnje varoške prodavnice i kupih nekoliko konzervi. Bila je zadovoljna, a mi smo se krišom smeškali.

Sećam se kada su se alžirski konobari, muslimani, u čijoj je zemlji zabranjen alkohol - napili. Naime, predsednik Alžira, Ben Bela, priredio je u ambasadi u Beogradu uzvratni prijem za Tita. Sto je bio toliko pun đakonija da se nakrivio. A i konobari su se nekako čudno ponašali, isto nakrivljeni.

- Jesu li oni pijani kelneri - naši? - upita me Tito kad prođoh pored njega.

- Ne, to su Alžirci - odgovorih mu.

- Pa, njima vera ne dozvoljava da piju! Mora biti da su se naučili na alkohol ovde u Beogradu - nasmeja se.

A oni, ne samo što su pili, nego su se i umivali skupim šampanjcem “dom perinjon”!


(Nastaviće se)