TITO je u okviru jednog od svojih velikih svetskih putovanja po dalekim zemljama posetio Nepal. Za jugoslovensku delegaciju organizovan je izlet do budističkog hrama na Himalajima koji se nalazio na visini od tri hiljade metara. Boravak na ovolikoj visini je prilično naporan, pa posetioci moraju da nose boce sa kiseonikom i više liče na marsovce nego na turiste. Titu je takođe data maska.

Sve se na tom ručku kuvalo u posudama nalik na „pretis“ lonce, u kojima je voda ključala. Tu je bilo mnogo statua i slika, ali pomalo neobičnih za nas. Sve su predstavljale seksualni čin. Tito je to šeretski prokomentarisao:

- Vidi, Boga ti poljubim. Sad mi je jasno što se u ovom delu sveta toliko množe!

Naravno, rekao je to na našem jeziku, da ga ne razumeju domaćini.

Nepalski kralj Birendra priredio je svečanu večeru za Tita i jugoslovensku delegaciju u kraljevskoj rezidenciji u Katmanduu.

Iz Nepala su otišli u Sri Lanku. Gospođa Sirimavo Bandaranaike, kod koje su se okupljale delegacije nesvrstanih zemalja, priredila je u Kolombu ručak za dvadeset i tri šefa država. Naravno, dominirao je Tito, kojem su se svi obraćali sa velikim uvažavanjem. Predsednik Sirimavo bila je posebno predusretljiva prema lideru „trećeg sveta“.

Međutim, ovoga puta se dogodio i jedan incident. Verovatno zbog velike vrućine, pregrejao se motor na automobilu, trećem u koloni, u kojem je bio Tito. Kola su odjednom stala. Svi okolo su se uspaničili, a domaćini unezverili od straha. Jedino se Tito nije mnogo uzbudio.

Izašao je iz kola i rekao:

- Sklonite se svi u stranu, da prođe kolona, a ja ću sačekati sledeći ispravan automobil.

Rekao je to bez ikakve ljutnje, onako šeretski kako je to on umeo. Novi auto je brzo stigao i Tito se odvezao do palate u kojoj se održavao samit nesvrstanih. U problemu se našao jedino ministar saobraćaja Sri Lanke, koji je odmah smenjen.

Cedenbal Umžigin sa suprugom lično je dočekao Tita u Ulan Batoru na aerodromu. Zima je bila toliko jaka, da su Titu do aviona doneli bundu od medveda i toplu šubaru, kako se ne bi smrzao do pristanišne zgrade. Bilo je oko minus 40 stepeni. Nesvakidašnji prizor: sija sunce, a toliko je hladno.

Kada je Tito sleteo na aerodrom, srdačno se pozdravio sa domaćinom i rekao:

- Druže predsedniče, ovo prvi put doživljavam. Čini mi se da sam odjednom prešao iz noći u dan, a tek ova vaša mongolska zima je priča za sebe!

Bio je oduševljen svojom rezidencijom - jurtom. Bio je to zapravo oveći mongolski šator posebne konstrukcije, u kakvom je prvi put u životu boravio. Kada je prišao, upitao je ordonansa:

- Šta je ovo, Boga mu ljubim?

A jurta je bila lepo uređena i topla. Tito je ručao sedeći na podu, gde je pio mongolsku votku. Naročito je bio oduševljen pustinjom Gobi. Vozeći se džipom kroz pustinju, vide da su neka goveda uvijena u šarenu ćebad.

- Šta je ovo? - upita Cedenbala.

- Tako mi „oblačimo“ steone krave, koje bez ćebadi ne bi mogle da iznesu svoju telad, jer su temperature veoma niske!

DUPLE PORCIJE U PEKINGU TITU se u Kini naročito dopao žen-šen, a oduševio ga je i kineski čaj bez šećera. Kada je zatražio repete, domaćini su bili prijatno iznenađeni. Na kraju je ponuđeno jelo hančou (pileća salata u lubenici sa sirovim lišajem), što se Titu takođe dopalo, pa je molio da mu još dodaju.

Sutradan su mu poklonili mongolsku nacionalnu nošnju u kojoj se zadovoljno slikao. Bio je oduševljen i mongolskom kuhinjom, naročito mantijama od ovčijeg mesa.

U Pekingu je Tito dočekan uz najviše državne počasti. Lično ga je dočekao i pozdravio predsednik Deng Sjaoping. Odmah je upriličio svečanu večeru za Tita i jugoslovensku delegaciju.

Gozba je bila priređena u kongresnoj palati u Pekingu i pripremala se u šesnaest kuhinja raspoređenih oko velike hale. Oko četiri hiljade zvanica služilo je neverovatnih osam stotina konobara. Gosti su sedeli za okruglim stolovima za po osam osoba.

Pored kineskih štapića, jugoslovenskim gostima su dali noževe, viljuške, ali ne i kašike. Pre početka svečane večere, nekoliko stotina devojaka obučenih u nacionalnu nošnju donelo je vlažne salvete, zatim i tople peškire za dezinfekciju ruku, dok je druga grupa devojaka donosila suve peškire za brisanje ruku, ukrašene nežnim cvetovima kineske trešnje.

Sve ovo je izgledalo gotovo nestvarno. Takvo nešto ni Tito do tad nije imao prilike da doživi. Ceo taj ritual sa mokrim i suvim peškirima ponavljao se posle svakog jela, jer se jelo uglavnom prstima. Služenje večere je bilo veoma ceremonijalno i trajalo je dugo, uz bogat umetnički program.

Po običaju, razmenjene su zdravice. Deng Sjaoping je bio dobar domaćin, ali odmeren u davanju komplimenata. Zato je Tito toliko hvalio Kinu da se stekao utisak kako Kineze vrbuje u nesvrstane. Naravno, to mu nije bila namera, jer on je već bio neprikosnoveni lider trećeg sveta pa mu to ne bi ni odgovaralo. Ali, zadobio je tolike simpatije rukovodstva Kine da su ga pozdravili gromoglasnim aplauzom koji je odzvanjao ogromnom halom.

- Sada sam se uverio da ste vi pravi Valter - reče mu Sjaoping, verovatno aludirajući na film „Valter brani Sarajevo“, koji je tih godina s Batom Živojinovićem u glavnoj ulozi, bio najgledaniji film u Kini.

Tito mu sa smeškom odgovori: - Jesam. Moje ilegalno ime u vreme Kominterne bilo je Valter. Ali nisam ja onaj koji je branio Sarajevo. To je metafora za čitavi moj hrabri narod koji se borio protiv fašizma. Ja sam onaj kojeg glumi Ričard Barton u filmu „Bitka na Sutjesci“.

- Zašto Barton? Što vam je trebao taj Amerikanac, zašto vas nije glumio onaj Valter? - upita kineski predsednik.

Tito okrenu na šalu:

- Ali, on je bio najbolja reklama za „Sutjesku“.

Kako se saznalo po povratku u Beograd, film se, samo desetak dana posle premijere, masovno prikazivao po kineskim bioskopima.



(Nastaviće se)