MOAMER el Gadafi, lider Libije, koji se gostio kod Tita i Jovanke na Brionima, bio je uzrok svađe Brozovih. Tome smo prisustvovali supruga Mira i ja, i baš smo se neprijatno osećali. Ručak je bio zakazan za 13 časova, kada su Brozovi redovno obedovali.

Međutim, Gadafi, koji je došao sa nekoliko svojih žena, nije mario za protokol. Baškario se na plaži i kasnio čitava dva sata.

Jovanka, nezadovoljno upita:

- Gde je? Što ga nema?

Tito joj je glasno odbrusio:

- Prestani da gunđaš! Oni su naši gosti i njima je sve dozvoljeno, pa i kašnjenje na ručak.

Kad je shvatila da je preterala, Jovanka se smejala, kao da se ništa nije dogodilo. Sve je na kraju ispalo kako treba, osim što je kasnila poseta „Uljaniku“, ali to nije bilo ni mnogo važno.

Gadafi je boravio u vreme kada je organizovana promocija filma „Bitka na Sutjesci“. U Pulskoj areni bilo je mnogo protagonista filma, velikih svetskih i domaćih zvezda. Tito i Jovanka su bili oduševljeni filmom. Posle projekcije je oranizovana velika večera. Ja sam sve vreme sa kolegama služio Tita i Jovanku i one najbliže oko Brozovih.

Nemački kancelar, Vili Brant, je bio jedan od evropskih lidera s kojima je Tito najčešće kontaktirao. Početkom sedamdesetih, na Titov predlog, proveo je katolički Uskrs na Brionima. Njegov šef protokola je zamolio da se jaja ofarbaju u osam boja. Da bi sve bilo na nivou i originalno, napravio sam uskršnje jaje od putera, teško trideset kilograma.

Brant i Tito su bili zadivljeni i lično su mi čestitali.

Brant je bio veliki i iskren prijatelj Josipa Broza. Preko njega je Tito rešavao mnoge probleme, kao, na primer, problem nezaposlenosti koji se pojavio početkom sedamdesetih. Stotine hiljada naših radnika je otišlo na rad u Nemačku. Ne samo da su oni spasli Jugoslaviju od ekonomskog kraha, nego su i podigli zemlju. Samo na ime doznaka, godišnje je dolazilo više od deset milijardi maraka, a gastarbajteri su kućama slali nekoliko puta više. Mnogo toga u privatnom sektoru izgrađeno je devizama iz Nemačke, koja je postala naš najveći spoljno-ekonomski partner, a uložila je mnogo i u naše fabrike.

Mogle su se tada čuti i priče kako se Tito iz tog razloga odrekao ratne odštete, slično onoj priči, da bismo mi u Nemačkoj „sigurno postali prvaci sveta u fudbalu“ da Tito te, 1974. godine, nije otišao u Minhen i, navodno, „prodao utakmicu“. Naravno, Broz se takvim poslovima nije bavio. Naprotiv, bilo mu je stalo da potučemo Nemce na njihovom terenu.

Istina je da su Tito i Brant potpisali dogovor, da se Jugoslavija odrekne novčanih ratnih odšteta, te da nama Nemačka pomogne na drugi način, ali i da prizna faktičko stanje u Vojvodini.

POKLONI OD CARA CAR Etiopije, Haile Selasije, često je bio gost u Belom dvoru. Svakog jutra i večeri, molio se Bogu u maloj pravoslavnoj crkvi. Bio je i galantan. Redovno je, prilikom odlaska na molitvu, personalu koji ga je služio davao po zlatni dukat na poklon.

Pre Drugog svetskog rata u Vojvodini je živelo više od pola miliona Nemaca. Pošto je poražen fašizam, ti Nemci su bili primorani da beže, ostavljajući kuće i velike posede koje su potom naselili naši ljudi iz pasivnih krajeva, većinom zaslužne partizanske porodice. Znaju Nemci za taj sporazum: poslednjih godina traže da im se vrate imanja u drugim zemljama - a nas ne diraju.

Predsednik Istočne Nemačke, Honeker, izuzetno je cenio Broza. Sedamdesetih godina priređen mu je doček i gala večera u Belom dvoru. Osoblje iz njegove pratnje stavilo nam je do znanja da on ne voli plodove mora, pa se opredelismo za domaću kuhinju. Bio je toliko zadovoljan hranom da je zamolio da mu upakujemo malo naše domaće goveđe pršute, pirotskog sira i smederevskog vina. A kako je kod Tita bilo sve velikog formata, pa i čašćavanje, upakovali smo mu pun kombi. Honeker je bio pristojan čovek i nije se luksuzirao u prohtevima kao neki drugi.

Američki predsednik Nikson je uz veliku, dotad neviđenu medijsku pažnju, boravio u Jugoslaviji. Njegove službe su ga o svemu odlično informisale, pa je znao za Titovu sujetu: dizao ga je u nebesa! Ponašao se kao da je Tito njegov gost, a ne on Titov. Organizovano je razgledanje Kalemegdana, a onda je poželeo da obiđe Beograd, na čijim je ulicama bila masa sveta. Narod je pozdravljao Tita i Niksona koji su se zajedno vozili u crnoj otvorenoj limuzini. Gost je poželeo da se zaustave kod Terazijske česme gde je folklorni ansambl izvodio naše igre u njihovu čast. Onda su on i Tito izašli, i uhvatili se u kolo sa momcima i devojkama, članovina folkornog ansambla.

Obezbeđenje je bilo u panici, a protokol u šoku. Svi su se u pola glasa pitali šta se to dešava. A nekima je u sećanju bila i Titova poseta Kenediju u Americi, kada je u hotelu „Valdorf Astorija“ na njega pripreman atentat.

Vrhunac svega bio je kada je Nikson pred sam odlazak iz Jugoslavije, bez unapred dogovorenog protokola, izrazio želju da poseti Titov zavičaj - Kumrovec. Broz ga je poveo u svoju rodnu kuću, a onda su obišli i njegov čuveni vinograd. Nikson je govorio da je oduševljen krajem, posebno gostoljubivošću ljudi i zagorskim vinom. Gospođa Nikson se oduševila zagorskim štrudlama, pa je zatražila recept, da bi ih sama pravila kada se vrati u Ameriku.

Prilikom posete holandske kraljice Julijane i njene porodice, Tito je priredio ručak koji joj se mnogo svideo. Naročito joj se dopao domaći lički hleb, pa kada ga je pohvalila, Tito joj objasni:

- To peče moj čuveni pekar, Mita, i to po mom, odnosno Jovankinom receptu!

Kraljica je preko svog šefa kabineta tražila da joj se zapiše recept, da bi kuvari za nju mogli pripremati na njenom dvoru.

(Nastaviće se)