DOK sam se objašnjavao sa lekarom i šefom protokola nastavih da sipam viski. U Bartonovu čašu ubacih tri kocke leda. Kad mi se učini da u Titovoj ima manje, dolih još malo. Imao sam utisak da su i šef protokola i lekar imali želju da me mlatnu po rukama, ali, na sreću, nisu smeli. Kada sam servirao doručak, čaše su već bile prazne. Tito mi šapatom reče da ni Jovanka, koja je ćaskala sa Elizabet, ne čuje:

- Savo, ti si pravi...

- Ali, ovi mi brane - rekoh mu na uvo.

- Ma, pusti ti njih. Ja sam i njima vrhovni komandant - reče uz osmeh.

Osetih da sam zadobio Titovu naklonost. Kada se vratih u kuhinju, pravio sam se da ne primećujem ove iz protokola. Svi smo ćutali. Posle skoro pola sata, dođe devojka koja je dežurala napolju i reče:

- Druže Savo, zove vas drugarica Jovanka.

Uplaših se da i Jovanka ne reaguje zbog toga što sam Titu odneo viski. Kad priđoh njihovom stolu, zbunih se još više. Liz me je fiksirala svojim ljubičastim očima za koje su tvrdili da su najlepše na svetu. Odmeri me i Jovanka, pa upita:

- Znate li Vi da napravite neko lepo bosansko jelo, kad smo već na ovom terenu? Gospođa Tejlor je izrazila tu želju.

Umalo ne rekoh da bi trebalo da pogledam u domaći kuvar. Ali spase me starija žena iz posluge koja je čula šta zahtevaju. Klimnu mi glavom da potvrdim da znam. Ona mi je pomogla, pa zajedno napravismo bosanski kačamak. Liz je bila oduševljena. Rekla je da želi da joj se svakoga jutra servira to jelo.

Slavna glumica je, ipak, najviše bila očarana pitom. Bartonu je predložila da se tog dana ne vrate na hrvatsko primorje. Tito im je ponudio da posle večere obiđu omladince koji su bili na Tjentištu, na radnoj akciji. Posle kraćeg razgovora kraj logorske vatre, u noćnoj polutami, Tito zatraži da se zaigra kozaračko kolo.

Čim omladinci povedoše kolo, uđe i Tito da igra. Ne izdrža ni Liz, pa čvrsto uhvati Tita oko pasa, da i ona zaigra igru koju nije poznavala. Kolo se oduži i udalji podaleko od vatre, tako da su se nazirale samo siluete. Barton je jednako aplaudirao ispijajući s vremena na vreme viski. Ni Jovanka nije ustajala da igra, ali ne izdrža da ne kaže:

- Kud ovi omladinci okreću kolo tamo u mrak? Strah me jer ima džombi, pa da gospođa Elizabeta ne povredi nogu, jer je na visokim štiklama.

NIJE SE RODIO U KOLIMA Josip Broz u svakodnevnom, običnom životu nije bio sitničav. Jednoga dana, kada su sa gostima pošli njegovom limuzinom na Gornje i Donje Bare iznenada je popustila jedna guma na točku. Protokol se sledio od straha. A Tito, onako šeretski, reče: - Niko od nas se nije rodio u kolima. Ja idem peške, dok majstori ne montiraju drugu gumu. Usput je Bartonove ugostio „šašlicima“ po Jovankinom receptu, koje su sami pekli.

Shvatio sam - pa se jedva uzdržih da se ne nasmejem - da se drugarica Jovanka ne brine toliko zbog visokih štikli prelepe glumice, koliko zbog njenog čvrstog zagrljaja.

Ipak, Jovanka je bila otmena, pa je i prirodnu žensku ljubomoru umela vešto da sakrije. Između Tita i Liz bilo je nekakvog specifičnog emotivnog fluida. „Stari šmeker“ je znao sa ženama ali očigledno je znao i granicu. Barton i Liz su bili zvezde, koje je, kao domaćin, želeo da ugosti na najbolji mogući način.

Svakoga dana posle ručka svi zajedno su odlazili u lov, ali više radi rekreacije nego zbog odstrela divljači. Ja sam im u tim prilikama pravio sendviče za popodnevnu užinu; Bartonu obavezno i viski s ledom, a Jovanka i Liz su volele da ponesu po nekoliko kolača. Glumica mi se u više navrata na svemu zahvaljivala.

Dok smo kasnije leteli iz Beograda za Brione, obratio mi se Titov lekar:

- Primećujem druže Savo da se ponekad ljutiš na mene kada ti kažem da Starom ne sipaš viski. Nemam ja ništa protiv da on ponekad i popije. Dobro mu je to za cirkulaciju. Ali, ljuti se Jovanka. Jednom me je, čak, umalo najurila zbog nekoliko čaša koje je popio.

- Kada?

- One noći na Tjentištu kada su posetili omladince na radnoj akciji zajedno sa Bartonovima. Bila je besna. Postrada čovek iz Protokola ni kriv ni dužan. A i meni je dobro natrljala nos. Saopštila mi je: „Ako se to samo još jednom desi, letećeš iz službe“! Kao, ne bi Tito ono radio da nije popio.

- Šta - napravih se nevešt.

- Pa, u kolu se malo jače grlio sa Elizabet Tejlor. Pogotovo kad su upali u tminu.

- Nije moguće - htedoh da prekinem tu priču.

- Ma, jeste, sigurno. Ali nije on kriv. Spopala ga. Pričao mi je momak koji je igrao do njih. Napala da cmače Tita. Ali ni on se nije branio. Stari je to plejboj.

Oćutah, a doktor nastavi:

- A i Jovanka je, brate, mnogo ljubomorna. Umesto da je ponosna što joj se na muža nameračila najlepša žena sveta, ona uzela da iskaljuje bes na nama.

NARUDžBENICA Knjiga Save Vukojeva "Tito - fascinacije hedonizmom" može da se naruči na mejl krugvpr@hmail.com

- Nije to, doktore, bilo u pitanju, nego se uplašila da joj gošća ne polomi noge po neravnom terenu, jer je bila na visokim štiklama - odgovorih praveći se naivan.

Doktor prsnu u smeh.

- Polomio bi joj ih Tito dragovoljno, samo da Jovanka nije bila tu. Sutradan ujutro su mu merili pritisak. Normalniji nego ikad ranije. Smeška se i kaže: „Sinoć mi digla pritisak ova Amerikanka, pa onda i Jovanka svojim gunđanjem“. I šećer mu došao u normalu. Znaš, Savo, on je kod Starog najopasniji.

- Skrenuli su mi pažnju da je Tito dijabetičar i zato za njega spremam specijalnu hranu.

- Jeste, i to ozbiljan. Dijabetes je kod njega uzeo maha. Zato pazi da ne vidi Jovanka kad mu daješ viski. Ja mislim da on nije toliko opasan po njega. Ali, ona se ponaša kao da je njegov lični lekar, a ne ja.

(Nastaviće se)