DVA bugarska dokumenta, izdata u oktobru (prvi od pukovnika Darvingova u Nišu, a drugi od štaba Operativne vojske u Ćustendilu), opisuju kraj ustanka. U prvom se kaže da je: „predavanje četnika postalo masovno. Bugarske vlasti vode pregovore sa još nepredatim četnicima, a to demorališe i ostale koji se inače ne bi predali“. Drugi dokument počinje rečima: „četnički pokret je na izdisaju“.

Bugari su evidentirali da je od 5. do 20. oktobra bilo 47 sukoba sa komitama, ali je najvažnija borba vođena 16. oktobra sa Kostom Vojinovićem između Žareva i Trećaka u kojoj je ovaj potpuno razbijen: „17 četnika mu je poginulo, cela arhiva mu zaplenjena a on, ranjen, sa svega nekoliko drugova je izmakao“. U toku oktobra predalo se još 13 četovođa, 134 četnika i 24 „razbojničke vođe“. „Pa ipak, izgleda da duh nezadovoljnika još nije potpuno slomljen“, - kaže se dalje u tome dokumentu.

U gonjenju razbijene Vojinovićeve čete učestvovali su i Austrijanci sa dva mitraljeza. O toj borbi koja, je zapravo početak kraja Vojinovićevog četovanja i Topličkog ustanka, govori i telegram Drugog poternog bataljona upućen Okružnoj feld-žandarmerijskoj komandi u Kruševcu. U tom telegramu se kaže: „da je Vojinović 16. oktobra istočno od Trećaka bio pobeđen i razbijen. Na mestu okršaja ostalo je 18 mrtvih i 10 ranjenih komita. Među mrtvima bila je i njegova ljubavnica. Celokupna oprema i arhiva Vojinovićeve čete pala je u ruke Bugarima. Borba je trajala od 11 sati pre podne do kasno u noć. Bugari su imali 3 mrtva i 1 ranjenog. Između Male čuke i Trećaka Vojinovića su napadali prva bugarska četa i mitraljesko odeljenje, dok su ga sa juga napadali druga bugarska četa i kontra četa“.

O toj veoma tragičnoj borbi pisao je i sam Vojinović. U njoj mu je propala arhiva i oba dnevnika - operacioni i lični njegov. Na dva lista beležaka (nalaze se u Prokuplju u Arhivu Toplice) Kosta je zapisao: „U samu zoru opkoljeni smo od austrijske vojske, bugarske vojske i naših izdajnika na Livadicama - Ivaljku. Potkazan sam od četnika (sleduju imena) koji su se predali, uhvatili su nam zasede na mestima koja su im bila poznata, a kojima nam je jedini izlaz bio.

POGIBIJA U ZASEDI O BORBI 16. oktobra sa Vojinovićem bugarski podaci su uglavnom tačni, tvrdi u svojoj studiji Milivoje Perović, koji je imao uvid u bugarsku arhivu u Sofiji. Pukovnik Darvingov 18. oktobra šalje izveštaj štabu Operativne armije i kaže: „Vojinovićeva četa 16. oktobra upala u dobro postavljene zasede između Žareva i Trećaka i da mu je tu poginulo 17 četnika“.

Kad smo naišli na njih oni su otvorili na nas vatru mada su se Bugari bili povukli i ubili zastavnika narednika Janićija Dimića, Stanku Petrović, rođenu Dimić, Đorđa Dimića, Spasoja Kojića, Ivana Mijovića i Todora Pavlovića. U toj ogorčenoj borbi ranjen sam teško u nogu, opkoljen od izdajnika i od vojske neprijateljske borio sam se ranjen do same noći. Bugari su imali 12 ranjenih i 6 mrtvih“.

Ranjeni Kosta Vojinović Kosovac, sa malobrojnim ljudstvom, sve teže se kretao i izmicao pojačanoj poteri okupatora. Za njim su jurili 11. opolčenski puk, 18 bugarskih kontračeta i austrijski poterni puk. Poternim snagama komanduju lično general Nerezov, a zamenik mu je potpukovnik Atanasov. Austrijske snage predvodi pukovnik Klem.

Kosta Vojinović neće da beži, neće ni da se preda. Njegova glava je ucenjena sa 40.000 kruna. Verner, komandant okružne žandarmerije u Kruševcu kaže: „Skoro dve godine gonimo i uništavamo ove razbojnike, a oni se još uvek pojavljuju - već smo se zamorili“.

Svoje kretanje i poslednje borbe Vojinović opisuje na raspalim listićima:

Od 3. oktobra do 3. novembra nalazio sam se u Kuli i lečio rane. Potera je bilo velikih za mnom. Naročito su me tražili predati četnici. Njima je želja bila da ja poginem te da se oni spasu odgovornosti pred srpskim sudom za počinjena zla i krađe kojima sam ja sve podatke pohvatao. Sedmog novembra, zbog velikih potera u ovome kraju, iako nisam prezdravio, morao sam se po najvećoj hladnoći i snegu premestiti za Rankovicu kod sela Šipovca. Tu sam od strane Jovana Bulajića i vojske bugarske opkoljen. Borili smo se nekoliko sati potom smo se povukli. U borbi su poginula dva bugarska vojnika i tri su ranjena, a ostali su se razbegli. Potkazali su nas seljaci iz Šipovca.

Osmog novembra prešli smo preko Igrišta na planinu Šumatu, tu smo se smestili u kolibu, koju su četnici napravili (blizu sela Trmka, njegovog omiljenog skloništa). Na nogu još ne mogu da se naslonim.

Predali su se četnici Martin Mladenović i Petar Prstojević. Oba nisu htela da se interniraju već su se primili u bugarsku komitsku četu. Bugarske vlasti, pošto sam ubio vojvodu bugarskog Tana Nikolova i vojvodu Kruma, nisu primoravale nijednog četnika koji se predao da uzme oružje i pođe protivu srpskih komita, već im je stavljen uslov: ili vole da se interniraju ili pak da stupe u čete bugarske i da nas hvataju. Mnogi su zahtevali da se interniraju i oni su oterani, a oni koji to nisu hteli danas idu i vode vojsku na nas, tuku narod i pljačkaju, optužuju one Srbe koji su ih hranili i od Bugara čuvali, pokazuju gde je šta od materijala zakopano itd.

Za vreme od 7. novembra do 25. novembra nalazio sam se u Toplici. Opkoljeni u kući u selu Lazarevcu probili smo se bez ikakvih gubitaka. Potkazivali su me imućniji građani seljaci, a sirotinja nam izlazila na susret i čuvala. Sve one četnike i oficire naše koji su sa oružjem išli protivu mene i mojih četnika povezali su Bugari, razoružali i sve vezane sproveli za Prokuplje. Tu su ih saslušali i svi su drugi dan pogubljeni. Tako je naš narod laknuo dušom i oprostio se izdajnika“.


(Nastaviće se)