NA put dug 400 kilometara, grupa sa izveštajem Vrhovnoj komandi pošla je 23. jula 1917. godine iz sela Babice, na Kopaoniku. Putovanje se odvijalo uz stalne neprijateljske potere. Između Tetova i Gostivara došlo je do sukoba, gde je poginuo Ratko Stefanović. Pop Dimitrijević, Piper i Grk Pikula, posle okršaja, zarobljeni su na Suvoj gori i kasnije sprovedeni u Niš gde su posle ispitivanja mučki stradali.

Planić, Vuković i Vladisavljević su „noću“ 28/29. avgusta prošli neprijateljski front, između Ohridskog i Prespanskog jezera, i 4. septembra 1917. godine Vojinovićev izveštaj predali pukovniku Danilu Kalafatoviću.

Vrhovna komanda 24. septembra 1917. godine dostavlja pismo ministru vojske u kome obrazlaže stanje u predelu Toplice i Jablanice i zahtev Koste Vojinovića da se pošalje pomoć sa instrukcijom kako da se to izvede.

Shvatajući tešku situaciju, Vrhovna komadna srpske vojske u Solunu odlučuje da pošalje novog izaslanika sa direktivama ustaničkim vođama. Za sprovođenje tog dosta komplikovanog zadatka Vlada je odobrila 10.000 dinara za potrebe ustanika u Toplici. Sredinom oktobra u okupiranu Srbiju kreće kapetan Jovan Ilić, avionom, kojim pilotira iskusni avijatičar Siniša Stefanović.

U direktivi su naglašeni zadaci: da nađe vojvode Kostu Pećanca i Kostu Vojinovića i da im saopšti naređenje Vrhovne komande da odmah obustave svaku četničku akciju i dizanje opšteg ustanka; da čete rasture do najslabijeg sastava i drže ih u tajnosti; da lično preuzme komandu nad svim vojvodama i četničkim sastavima; i da započne oružanu akciju kada dobije naređenje od Vrhovne komande.

Avion je poleteo iz Korče 29. oktobra u 14 časova. No, prilikom spuštanja kod sela Šilova u Gornjoj Jablanici, nesrećno je udario u drvo i zapalio se. Jedno bugarsko poterno odeljenje bilo je u blizini te odmah priskočilo i uhvatilo oba člana posade, koji su ipak uspeli da pre toga zapale sve hartije. Pećanac je kasnije pričao da je i sam bio u blizini, no nije mogao intervenisati „usled neprijateljske nadmoćnosti“.

Zahvaljujući sve većoj izdaji, Odred vojvode Vojinovića, 16. oktobra 1917. godine, na predelu između Žareva i Trećaka je opkoljen i prinuđen da prihvati borbu pod veoma nepovoljnim uslovima. Doživljava težak poraz, ranjen je u nogu i gine mu mnogo ljudi. U toku noći nekako uspeva da se izvuče i sa preostalim borcima ponovo zametne trag.

Kada su na zastanku sveli račune, u četi je nedostajalo mnogo boraca: poginuo je zastavnik čete narednik Janićije Dimić, Stanka Petrović-Dimić, njegova velika ljubav, koju nije uspeo da prežali. Poginulo je 18 boraca, a 10 je ranjeno i ostalo na bojištu. Zaplenjena je cela komora i dragocena arhiva, koja nikad nije pronađena.

Krug se sve više sužava, ali Vojinović se i dalje bori kao gonjena zver. Na jednom mestu zapisao je u beleškama: Berićet je poneo, no zemlja je pusta, crna od paljevina, nigde svadbe, nigde sabora.

U dnevniku za 8. septembar beleži da se na Cerovici ceo dan borio sa dve bugarske čete. Devetog septembra zabeležio je borbu kod sela Kaštavara. Beleži da se sve više četnika predaje i da su oni najopasniji zato što odmah prokazuju neprijatelju ne samo puteve kuda se četnici kreću nego i baze iz kojih se snabdevaju, jatake...

Borbe koje u dnevniku beleži Kosta Vojinović evidentirane su i u bugarskim izveštajima, potpisanim od pukovnika Darvingova.

STALNO U OBRUČU Zima se neumitno približava, a uslovi za borbu postaju sve teži. Kosta Vojinović sa svojim odredom je neprekidno u obruču, ali se uvek uspešno izvlači i nastavlja iz borbe u borbu. Zna da ga, uz pomoć izdajnika iz njegovih redova, neprekidno prate. Ginu mu najbolji borci, važni saradnici.

U njima se, sem ostalog, navodi: da su „delovi 11. opolčenskog puka došli 20. septembra oko podne u sukob sa Vojinovićem na koti 875 kod sela Vuše. Vojinović je imao oko 90 ljudi i uporno se držao. Ipak je razbijen i ubijena su mu četiri četnika“.

Polovinom septembra 1917. Vojinović je imao borbu s Bugarima u selu Obrtnicu, i o tome u dnevniku kaže: Oko 12 sati primetio je stražar bugarsku vojsku od 100 do 150 vojnika i nekoliko konjanika. Po konju doratu odmah sam saznao da je to četa vojvode Tane Nikolova. Ja sam odmah rasporedio četnike moje i spremno očekivao da na nas naiđu. Dogledom sam video da su se uputili našim tragom. Kad su došli do raskrsnice koja vodi za Bokoloran i Pestiš poče vojvoda da vrši raspored i krenuše k nama u streljačkom stroju. Kada su naišli na levokrilnu zasedu pripucali su naši, u to smo i mi udarili s boka i s leđa.

Na znak trube otvorila se ogorčena borba koja je trajala do 4 časa posle podne. Bombama smo ih nekoliko puta odbili kada su na juriš pošli; tu su mnogi njini izginuli, a vojvoda, pogođen, pao je sa konja i dugo kukao. Vojnici se dozivahu i pitahu: „Kade je vojvoda?“ - „Zaginal, be!“ - čuo se odgovor. Konja njegova i psa hrta uhvatili smo. Nekoliko njihovih ranjenika uhvatio sam ali ih ipak nisam hteo pobiti. Pošto im je pomoć počela pristizati, to smo se povukli. U ovoj borbi na nož i bombu poginulo je njihovih oko 40 komita i naš Ramiz Ali Draga smrtno je ranjen...

Vojinović dalje beleži da su ga 16. septembra opkolili Bugari na Vičkoj čuki, ali se pod borbom prebacio preko Toplice. Poginuo mu je jedan četnik. Osamnaestog septembra poslao je svoje najbolje četovođe Kostu Vučkovića i Milivoja Raičevića da nabave hranu. Međutim, oni su se predali Bugarima, kao i mnoge druge četovođe. Ne samo što su odale sve veze, jatake i puteve, nego su krenuli na čelu bugarskih poternih odeljenja. To su činili: Jovan Bulajić, Jovan Jelić, Đorđe Koprivica, Novica Veljović, potom i Vučković i Raičević.

Oni vode bugarsku vojsku i obavezuju se da će Vojinovića ubiti ili živa uhvatiti.

(Nastaviće se)