U BORBOM zahvaćeno Prokuplje stiže vojvoda Kosta Vojinović, koji je hitro krenuo u pomoć. Preuzima komandu nad svim trupama i odlučno nastupa: formira bombaško odeljenje koje silovitim dejstvom Bugare sabija na drugi sprat načelstva. Drama se, međutim, nastavlja i Vojinović pravi novi plan: šalje zarobljenog bugarskog poručnika Harizanova s porukom komandantu garnizona da se odmah predaju ili će zgrada odleteti u vazduh!

Bugarski major Popov poznaje vojvodu Kostu Vojinovića i zna da se u takvoj situaciji ne bi šalio. Pucnji iz zgrade naglo prestaju i okupatorski vojnici u koloni izlaze, bacaju oružje i predaju se. Zarobljeno je 845 Bugara, četiri oficira i 20 podoficira.

Na zgradi načelstva u Prokuplju, trenutak docnije, zavijorila se ustanička zastava - srpska trobojka sa državnim grbom i natpisom „Živele srpske vojvode i komite“. Srpsko znamenje izradila je Jelena Lovret, Poljakinja plemićke krvi. Do okupacije je živela u gradu s mužem, građevinskim inženjerom, koji je u tom vreme bio negde na Solunskom frontu. Oduševila se mladim Kostom, koga je prvi put videla kako prerušen prolazi pored bugarskih straža na periferiji grada. Od tada je ustanicima doturala lekove, duvan, hranu i informacije. Bugari u nju kao državljanku Austrougarske nisu sumnjali. Nisu znali da je jednom spasla Vojinovića sigurne smrti kad je javila da mu Bugari spremaju zasedu.

Vojvoda Kosta Vojinović, kome se 3. marta pridružio i izaslanik Vrhovne komande vojvoda Pećanac, organizuje u centru narodni miting. Svima čestita pobedu i drži vatreni patriotski govor. Potom svi idu na svečanu liturgiju u crkvu Svetog Prokopija koju drži prota Gliša Kojašević. Kasnije je u kafani „Jug Bogdan“ održana narodna zabava, s ciljem da se narodu podigne moral i vrati samopouzdanje.

Nakon početnog oduševljenja u gradu i okolini Vojinović nastoji da zavede red i normalizuje rad svih službi. U tom pravcu najpre je raspodelio ratni plen: više od dve hiljade pušaka, dva mitraljeza, mnogo revolvera, sto sanduka municije... Neprijatelj je za sobom ostavio i mnogo od naroda oduzete stoke, hrane - od suvog mesa i masti - do nekoliko tona sira, pasulja, krompira, suvih šljiva i pekmeza... Bilo je planirano da se sve to pošalje za Bugarsku, jer je godina bila nerodna.

U gradskim i priručnim bolnicama mnogo je ranjenika i bolesnika (ustanika, civila i zarobljenika) kojima je potrebno adekvatno i stručno lečenje, ali medicinskog kadra nije bilo. Pridržavajući se strogo Ženevske konvencije da se ne pravi razlika među ranjenicima, Vojinović odmah šalje dva pisma bugarskom komandantu, pukovniku Protogerovu, u Niš. Prvim pismom se traži lekar - hirurg: „Pošto ovde ima veći broj vaših Bugara ranjenih i to teško, a nema stručnih lekara, sanitetskog materijala i potrebnih instrumenata ... čast mi je sa gledišta humanitarnosti...“

U drugom pismu traži od Protogerova da odmah zabrani svojim vojnicima da zlostavljaju nevini narod, jer treba da ima na umu da u Prokuplju ima oko 800 zarobljenika, vojnika i civilnog stanovništva, pa i žena - učiteljica, sa kojima se lepo postupa. U pismu se dalje traži da Protogerov odmah izda takvo naređenje svojim vojnicima i područnim vlastima. „... inače ću ja sve pod nož, jer i mi znamo klati i ubijati no, to je životinjski a ne čovečanski“. Umesto medicinske pomoći Kosti je javljeno da je krvolok Protogerov donosioce pisma uhapsio i likvidirao.

Vojinović je, ipak, uspeo da zbrine sve ranjene i povređene uz svesrdnu pomoć austrijskog vojnog lekara Vladislava Rajića, Hrvata rodom iz Splita, koji je preko naročitih veza u tajnosti ustanicima dostavljao sanitetski materijal.

I u oslobođenom Prokuplju je Kosta Pećanac pokušavao da omalovaži aktivnosti ustanika i Koste Vojinovića, stalno naglašavajući da je ustanak preuranjen, borbe nepotrebne i da on nije izdao naređenje, a jedini, kao izaslanik Vrhovne komande, ima pravo na to. Predložio je i „originalnu ratnu varku: da se noću iznesu napunjene slamarice i da jedni po njima tuku a da drugi jauču“. To bi stvorilo utisak da četnici tuku narod koji neće da im se pridruži, a za to vreme bi trebalo da svi ustanici napuste grad i evakuišu plen. Time bi se, po Pećančevoj zamisli, izbeglo dalje prolivanje narodne krvi. Sve prisutne starešine su predlog ismejale i nazvale ga kukavičkim.

Pećanac je bez ikakvog dogovora, naredio hitno prekidanje ustanka i raspuštanje ustaničkih sastava!

Kosta Vojinović Kosovac se oštro suprotstavio takvoj odluci i ceo Pećančev scenario nazvao kukavičkim. Potom je jasno i glasno, dodao: „Ne može se niko, pa ni sam kralj odupreti želji naroda!“ Stavio je ruku na dršku revolvera i poslao jasan znak ko je, u tek oslobođenoj ustaničkoj državi, glavni vođa. Sukob se završio tako što se Pećanac povukao, a svu vlast u gradu prepustio Vojinoviću.


VOJVODA I UČITELjICA

USTANIČKI sud koji je formirao vojvoda Kosta Vojinović u oslobođenom Prokuplju odmah je počeo da radi. Događaj sa jednog suđenja, za potonja pokolenja, sačuvala je pesnikinja Danica Marković.

Sudilo se nekim ženama koje su moralno posrnule, jer su ‘ljubavisale’ sa okupatorskim vojnicima. Presuđeno im je - vešala! Toj kazni se usprotivila Angelina Ilić, Užičanka, koja je kao učiteljica radila u gradu i udala se za advokata Iliju Ilića. Poštovana kao patriota, često je odlazila u okolna mesta, pomagala ustanicima, hrabrila ih... I Vojinoviću je bila od velike pomoći... Ali sada mu, pred masom naroda, pruža otpor, tražeći da se žene puste, jer su dovoljno kažnjene.

Vojinović odbija takav način razmišljanja - pravedni moraju da budu svirepi!

- Jesi li ti svetac? - pita gospođa Ilić.

- Jesam - uzvraća mladi vojvoda Vojinović.

- Upravo sveci su najviše praštali. I ti ćeš oprostiti...“

Tako je i bilo.

(Nastaviće se)