ODMAH posle završetka vojnih operacija Srbija je rasparčana i podeljena, a onda je započeo teror okupatora nad nedužnim narodom. Srbi su, kao odgovor, svakim danom pojačavali otpor - sabotažama, oružanim diverzijama i pasivnim otporom. Vojni obveznici, sposobni za borbu, počeli su da se okupljaju u šumama i planinama prokupačkog, leskovačkog i vranjskog okruga.

Od aprila 1916. do februara 1917. godine širom Srbije, a posebno u Toplici, ibarskoj dolini, Kosanici i Jablanici, na Rogozni, Jastrepcu i Kopaoniku pojavljuju se organizovane četničke jedinice - grupe srpskih vojnika obveznika i regruta, koji će kasnije činiti jezgro odreda za vođenje ustanka. Započelo je lagano i organizovano buđenje narodnog slobodarskog rodoljublja.

Austrougarski konzul u Nišu u jesen 1916. godine, tim povodom piše: "narod u svojim halucinacijama vidi kako u zemlju prodiru oslobodilačke srpske trupe..." i precizno zaključuje "da su okupljanja Srba iz okoline Prokuplja, Kruševca, Kragujevca, Prijepolja i Novog Pazara sve organizovanija".

Zaključci okupatora su bili tačni - ljudi su grupno ili pojedinačno odlazili u šume, odakle su kretali u oružane akcije.

Neprijatelj nije uspeo da spreči bekstvo Srba u planine, ni da pohapsi sve vojne begunce koji su u novembru i decembru 1915. pre povlačenja srpske vojske u Albaniju, napuštali jedinice i tražili utočište u svojim selima. Prema procenama Vojno-inspekcijske oblasti "Morava" u Nišu, samo u Toplici i Jablanici bilo je 1.000-1.500 odbeglih srpskih vojnika. Kada se izračunaju regruti, ranjeni i bolesni vojnici, taj broj je daleko veći.

Prva tajna patriotska organizacija je osnovana u Kosovskoj Mitrovici u drugoj polovini 1916. godine, čiji je predsednik bio sveštenik Anđelko Nešić. Prvi i najpoznatiji ustanik bio je Uroš Kostić Rudinac, zemljoradnik iz sela Rudine, koji je delovao na planini Rogozni i u ibarskoj dolini.

Buđenje rodoljublja kod potlačenog srpskog naroda naročito je podsticao rezervni potporučnik srpske vojske Kosta Vojinović. Kad je stao na noge posle ranjavanja, započeo je da priprema narod za oružani otpor okupatoru.

Odlično znanje nemačkog jezika Kosti će znatno pomoći u komunikaciji sa austrougarskim okupatorom, posebno sa komandantom austrijske žandarmerije u Mitrovici koji je stanovao u kući njegovog oca. On ga, ubrzo, prima u svoju službu kao liferanta za šljunak za potrebe njihovih inžinjerijskih jedinica, koje su nasipale prugu Mitrovica - Kačanik. Pošto se dobro pokazao, počeo je da nabavlja i isporučuje ogrevno drvo i meso za austrijsku vojsku kosovskomitrovačkog i kruševačkog okruga, sa odobrenjem da ga nabavlja na celoj teritorije ondašnje Srbije.

Naravno, on je uz to ispunjavao drugi veoma važan zadatak za srpski narod. O tome u dnevniku, sem ostalog, kaže: "... To sam radio da bih mogao dobiti objavu da se svuda slobodno mogu kretati po Srbiji u cilju podizanja komitskih četa".

U zabeleškama u dnevniku, Kosta pominje da su on i njegov otac Jovan uhapšeni 2. januara 1916. godine, kao četnici, ali su usled nedostatka dokaza ubrzo pušteni. Takođe, pominje i 7. februar iste godine kada beži ispred stražara, koji su došli da ga uhapse. Sve se to saznalo kasnije, iz njegovih zapisa, što jasno ukazuje da je Kosta bio veoma aktivan i pre organizovanog ustaničkog delovanja. Posebno od 14. marta 1916. godine kada je uspeo da stekne poverenje i naklonost austrijske žandarmerije za okupirane krajeve, sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici.

HAPŠENjE U SKOPLjU U DNEVNIKU vođenom u Topličkom ustanku 1917. godine, koji su Bugari zaplenili zajedno sa ostalom arhivom, Kosta je zapisao: "da je 20. decembra 1915. godine bio u Skoplju uhapšen od bugarske policije", ali ga je ubrzo spasao neki vojvoda Atanas Albanski, koji je Kostu poznavao verovatno iz njegovih dana kada se trgovačkim poslovima bavio na prostoru Makedonije i Stare Srbije.

Koristeći se objavom za slobodno kretanje on na konju putuje po selima i varošima, uspostavlja veze sa viđenijim ljudima, stvara patriotske ilegalne organizacije, susreće se sa bivšim četnicima i onima koji to žele da postanu, naročito na terenima srednjeg Ibra, Rogozne i Kopaonika. Svuda govori narodu o potrebi organizovanog narodnog otpora neprijatelju.

Kosta Vojinović je hrabrio ljude govoreći da Srbija nije zauvek propala, da ima saveznika i da će Srbi pobediti. Pod vidom kupovine stoke za austrougarsku vojsku, kupuje kožu za opanke, fišeklije, redenike i suknena odela i tajno skriva za vremena kada će ustanicima biti od koristi.

Austrougarski okupator je od svojih potkupljenih obaveštajaca bio podrobno obaveštavan o aktivnosti svog liferanta za nabavku hrane i vrebao je pogodnu priliku, uz neoborive dokaze, za hapšenje.

To bi se sigurno i dogodilo da Kosta nije bio vrlo oprezan.

O tome u dnevniku beleži: "Od 4. marta 1916. godine uspeo sam da ubedim srpski narod da Srbija nije propala i da će ona ipak postojati i ubuduće mnogo veća, kao i da svi treba oružje pažljivo da čuvaju, jer će nam kasnije biti od velike potrebe. Pozivao sam na tajna mesta viđenije ljude i to im objašnjavao, ali su oni potkazivani od izroda srpskih i obešeni u Kruševcu. Mene je optužio Obren Gorčić, kmet sela Livađa, te sam samo srećnim slučajem izmakao ispred austrijskih žandarma koji su me jurili. Besumnje i ja bi bio u društvu obešenih".

Na desetogodišnjicu obeležavanja Topličkog ustanka njegov otac Jovan potvrdio je navode svog sina da ga je potkazao potkupljeni srpski kmet. Po jednoj, kasnije saznatoj verziji, o poteri su ga obavestili neki prijatelji, među kojima je bio i jedan austrougarski vojnik, poreklom Čeh.

(Nastaviće se)