PORAZ Nemačke postao je neizbežan 1944. U Jugoslaviji, Nemci su se povlačili, a građanski rat su praktično dobili partizani. Pošto su napustili Mihailovića iz vojnih razloga, Britanci su prvi put dozvolili dominaciju svojih političkih motiva. Isto su učinili i Rusi, koji su u februaru poslali misiju Titu. Jedino Amerikanci nisu pokazivali volju za delovanje u političkoj sferi.

Dok se Čerčil u severnoj Africi oporavljao od upale pluća, primio je poruku od Tita kojom mu želi brzi oporavak. Idnu je 30. decembra poslao telegram, tražeći savet od ministra spoljnih poslova da li da Titu pošalje malo širu poruku koju je već skicirao ili „...da mu jednostavno samo pošaljem prijateljski kratak odgovor; ali se bojim da bi kasnije osetio da sam time propustio priliku da uspostavim lični odnos sa ovim značajnim čovekom“.

Čerčil je pisao: „Kada Mihailović nestane, kraljeve šanse će se značajno povećati i onda možemo podneti njegov slučaj Titovom kabinetu... Mislim da smo se svi u Kairu složili da savetujemo Petru da razreši dužnosti Mihailovića do kraja ove godine. Sve što su Dikin i Meklejn rekli, kao i svi primljeni izveštaji, pokazuju da je on bio u aktivnoj saradnji sa Nemcima. Nikada te dve strane nećemo dovesti za isti sto, sve dok se on ne ražaluje, i to ne samo kod nas, već to mora da uradi i kralj.“

Idn je odgovorio 1. januara 1944, savetujući Čerčilu da u toj poruci Titu ne pominje ništa u vezi sa Mihailovićem. Smatrao je da će Tito na to gledati kao na znak slabosti. Osim toga, kralj možda neće otpustiti Mihailovića. Idn je zaključio: „Ako bismo imali javni i spektakularni sukob sa Mihailovićem, naša optužba za njegovu izdaju mora biti neoboriva. Ja još za to nemam dokaza...“

Čerčil nije bio oduševljen. Sledećeg dana je poslao Idnu telegram: „Mene su ubedili dokazi ljudi koje poznajem i kojima verujem, da je Mihailović kamen oko vrata mladom kralju, i da on nema nikakve šanse, dok se ne oslobodi tog tereta.“

Zatim je došlo do nove prepiske između Čerčila i Tita 8. januara 1944. Čerčil se zahvalio Titu na lepim željama za brzo ozdravljenje i napisao da je od Dikina čuo o hrabrim naporima partizana. Poručio je da mu je Meklejn prijatelj i da će njegov sin, Randolf, takođe uskoro biti u Jugoslaviji; da neće više pružati vojnu pomoć Mihailoviću, i da bi mu bilo drago kada bi ga jugoslovenska vlada ražalovala. Čerčil je dodao da Britanci ne mogu da odgurnu kralja Petra u stranu i da će stoga nastaviti zvanične odnose koje imaju sa njim, „ali ćemo istovremeno vama pružati svu moguću pomoć“.

RUZVELT MENjA SLIKU RUZVELT je pre polaska u Teheran 29. 10. 1943. dobio „Farišev izveštaj“, koji je dramatično promenio njegovo viđenje događaja u Jugoslaviji: „Partizanski pokret je od mnogo veće vojne i političke važnosti nego što se to obično misli u ostatku sveta. Komunistička partija je u teoriji jedini element u okviru partizanskog pokreta, ali je veoma aktivna, i postoje jaki dokazi da i krajnje indoktrinirani članovi partije naporno rade kako bi oblikovali strukturu ove novostvorene države.“ Fariš je napisao da je, kao Amerikanac, kod partizana bio primljen sa velikim oduševljenjem.

Tražio je da se završe polemike na obe strane i uveravao je Tita da će raditi u „najtešnjem kontaktu sa svojim prijateljima, maršalom Staljinom i predsednikom Ruzveltom“.

Iako Čerčil nije želeo da svoje saveznike unapred konsultuje, odmah je poslao kopiju svog pisma Titu i Ruzveltu i Staljinu. U roku od dva dana Staljin je prokomentarisao: „Vaša poruka Titu, u kojoj ga hrabrite i dajete podršku, će biti od velikog značaja.“ Ruzvelt je, pak, poslao kratak telegram: „Mislim da na ovo ne treba odgovarati.“

U međuvremenu, ambasador Mek Vig je poslao Stejt departmentu kratak sadržaj Čerčilovog pisma, koje je preko britanskog ambasadora poslala jugoslovenska vlada, a 19. januara je britanska ambasada u Vašingtonu obavestila Stejt department o pismu kao i o britanskom stavu da treba savetovati kralja Petra da otpusti Mihailovića sa njegovog ministarskog položaja i kao komandanta u Jugoslaviji, ali ne pre nego što se primi odgovor od Tita.

Meklejn, Randolf Čerčil i Fariš padobranom su stigli u Jugoslaviju 20. januara, blizu privremenog Titovog štaba u planinama iznad Bosanskog Petrovca. Čim je Meklejn ugledao Tita, koji je tada nosio maršalsku uniformu, predao mu je pismo od Čerčila. „Bio je očigledno veoma zadovoljan“, rekao je Meklejn.

Titov odgovor je počinjao ovako:

Vaša poruka je vredan dokaz da naš narod u svojim natčovečanskim naporima u borbi za slobodu i nezavisnost ima iskrenog prijatelja i saveznika, koji duboko razume naše potrebe i naše aspiracije. Vaša ekselencija može biti sigurna da ćemo nastojati da održimo prijateljstvo koje smo stekli u najtežim trenucima istorije našeg naroda a koje nam je izuzetno drago.“

Tito je zatim naglasio: „Pomoć koju dobijamo od saveznika u velikoj meri doprinosi da nam situacija na bojnom polju bude lakša“. Zatim se Tito osvrće na glavni problem koji Čerčil pominje, britanski odnos sa kraljem Petrom, govoreći da on razume taj odnos i obećava da „koliko god to interes našeg naroda dozvoljava, izbegavaćemo nepotrebne političke neprilike niti ćemo praviti neprilike našim saveznicima po tom pitanju...“

Završava svoje pismo potvrđujući da je čitav otpor partizana bio okrenut ka osvajaču i cilju stvaranja uslova za istinski demokratsku Jugoslaviju.

Čerčil je odgovorio 5. februara, ponovo bez konsultovanja sa SAD:

Mogu da razumem rezervisanu poziciju koju ste prihvatili u pogledu kralja Petra. Već nekoliko meseci pokušavam da ga ubedim da otpusti Mihailovića i da slične odluke donese u vezi sa svim svojim sadašnjim savetnicima. Biću veoma zahvalan ukoliko me obavestite da li bi otpuštanje Mihailovića trasiralo put ka prijateljskim odnosima sa vama i vašim pokretom, kao i kasnije, da vam se on pridruži na terenu, budući da sam razumeo da je buduće pitanje monarhije stopirano sve dok se Jugoslavija potpuno ne oslobodi“.


(Nastaviće se)