KNJIŽEVNIK Đuro Vilović, alijas Ljubiša Petrović, procenio je krajem 1943. u štabu Dragoljuba Draže Mihailovića u "Slobodnim srpskim planinama", da je "dolazak kneza (sa one dve bedne marionete: Perovićem i Stankovićem) svakako najnesrećniji događaj kakav Srbiju i srpstvo nije zadesio posle Kosova". Vilović je ogorčen napisao da je knez Pavle počeo oko sebe kupiti "sav ološ srpski, sa Dragišom Cvetkovićem na čelu", pa kako ga je sve više privlačio "mračni ambijenat hrvatske bastardije, on, jadni srpski knez, sa još bednijom svojom okolinom, za najkraće vreme postaje oruđe u rukama 'zalupanog muža' Mačeka, i u ime celog srpskog naroda protiv njegove volje, potpisuje onaj sramni sporazum sa Hrvatima, koji nije ništa drugo nego - kapitulacija svega srpskog za račun hrvatski".

Prema očekivanju nekih naivnijih srpskih političara, sporazum Cvetković - Maček (od 26. avgusta 1939), i osnivanje Banovine Hrvatske, trebalo je da predstavlja izmirenje i praštanje i početak nove sloge i prisnijeg zajedničkog života. Međutim, za Hrvate je to bio jurišni signal za nove, još žešće napade na Srbe, na sve što je srpsko. Vilović je, pod pseudonimom Ljubiša Petrović, istakao žestoku antisrpsku harangu preko "cjelokupne štampe".

Vrlo brzo se stvarala klima javnog linča protiv srpskog naroda. On je navodio da je već prve nedelje posle osnivanja Banovine Hrvatske, samo u Zagrebu "mučki ubijeno preko stotinu Srba, sitnih ljudi, a da nikad nije ozbiljno povedena istraga, iako je bila javna tajna da ih je pobila Mačekova Građanska zaštita samo što su bili Srbi i pravoslavni". Vilović nije zaboravio ni na brojna otpuštanja Srba i njihovo proterivanje preko granice Banovine Hrvatske u Srbiju.

Vilovićeve navode potvrđuje nekoliko dokumenata državnih ustanova Kraljevine Jugoslavije. Na primer u jednom dokumentu nastalom u jesen 1939, koji se čuva u Arhivu Jugoslavije, piše o stradanju zagrebačkih Jugoslovena posle obrazovanja Banovine Hrvatske, i to Srba i Hrvata - Jugoslovena, članova Stojadinovićeve Jugoslavenske radikalne zajednice. Radi ilustracije bezbednosnog stanja u Zagrebu (a slično je bilo i u Vukovaru), koje je dobijalo karakteristike genocida u začetku, navodimo samo neke delove tog dokumenta koji se odnose na masakriranje "sitnih ljudi", odnosno osoblja Jugoslovenske železnice u Zagrebu:

"Nastupom promene u našem političkom životu, zbog obrazovanja novostvorene Banovine Hrvatske, nastao je težak život za jugoslavenske nacionaliste, a naročito za nas članove Jugoslovenske radikalne zajednice u ovoj banovini. Jedan mali deo najnovijih događaja koji znače pomanjkanje minimuma bezbednosti, iznosimo ovde:

PRETNJE UBISTVOM "POPIS od 12 lica koja treba odmah ubiti i kojima su upućena preteća pisma: Šoštarić Stjepan, Jovanović Petar, Petar Bogunović, Stanko Benzmen, Vatroslav, Gvozdić Branko, Ganak Tomo, Čalić Nikola, Bajt Anton, Vučelić Nikola, Bajić Vučko, Radenović Damjan, Penko Franja. Svima je dostavljeno da će im se suditi na način koji on nije pamtio".

- 11. septembra 1939. napadnuti su i masakrirani u Frankovačkoj ulici Petrović Jovan, mašinovođa i njegova supruga, te su prevezeni u bolnicu, gde lekari sumnjaju da će ostati u životu. Ovaj napad izvršili su uniformisani članovi Građanske zaštite.

- Mrkša Dimitrijević, zvaničnik stanice Zagreb, napadnut je u više mahova, prebijen u Trnju gde stanuje i preti mu se ubijstvom čim ga još jednom uhvate.

- Dokmanović Rade, mašinovođa sa stanom u Vrbanjskoj 5, otac šestoro dece, napala ga je Građanska zaštita 8. oktobra, a 13. oktobra t. g. 15 lica iste Zaštite tražilo ga je da ga ubije. Ne našavši ga, njegovu ženu su strašno unakazili.

- Vučinić Mile, kondukter, stanuje u Trnju, napadan je u više mahova i 7. novembra t. g. u svom stanu na spavanju je ubijen.

- Lometa Ivan, kondukter, napadnut je i prebijen na Varaždinskoj cesti 10. oktobra t. g. noću kada se vraćao kući. Sada leži u bolnici na samrti.

- Purgarić Anton, mašinovođa, prete mu ubijstvom i tražen je u stanu, dobio je preteće pismo u kome se kaže da, ako se ne bude iselio iz Zagreba, da će biti ubijen.

- Ljubanić Steva, mašinovođa, napadnut je i tražen je u stanu, dobio je preteće pismo u kome se kaže da, ako se ne bude iselio iz Zagreba, da će biti ubijen, a njegova porodica izmasakrirana.

- Poznanović Milan, vozovođa, napadnut je i pretučen, te se sumnja da će ostati u životu. Napad je izvršen na glavnom kolodvoru.

- Hibner Zvonimir, bravar, napadnut je u Zagrebačkoj ložionici za vreme vršenja svoje dužnosti. Napad su izvršili Božić i Hranitelj, 1, 2, 3, i 8. oktobra dolazili su u njegov stan članovi Građanske zaštite i tražili da se preda, a pošto isti to nije učinio bio je ubijen.

- Jačić Đorđe, činovnik direkcije: 10. oktobra u noći opaljeno je nekoliko metaka kroz prozore njegovog stana; metkovi nisu pogodili njega, pošto isti nije bio kući, nego ženu i dvoje djece koji su spavali, a koji su ostali mrtvi u krevetu;

- Peser Konrad, radnik ložionice Zagreb: 5. oktobra u 13 časova došli su u njegov stan, Armuševa 9, sedmorica članova Građanske zaštite, izvršili pretres stana, ubili ženu i decu, a njega celo popodne čekali u njegovom stanu sa namerom da i njega ubiju. Dolazili su ponovo u nekoliko mahova.

- Gatai Tomo, bravar, ložionica, ne sme da ide već nekoliko dana svojoj kući, jer mu je ista opkoljena i porušena od strane Mačekove Hrvatske građanske zaštite.

- Vučinić Nikola, nadz. mašina, napadnut je i prebijen u ložionici za vreme vršenja svoje dužnosti i to od Regvarda Josipa i Posilovića Ivana, mašinovođe.

- Tolić Anton, nadzornik mašina, napadnut je i ubijen u lokomotivskoj stanici Zagreb - Sava.

- Gerhard Oton, činovnik ložionice, pretukao je na dužnosti Zoveka Stevana 14. oktobra.

- Jovanoviću Petru, v. kontroloru, u pismu su dostavili mrtvačku glavu (kao i svim gore navedenim), samo sada sa izjavom 'krst ti je gotov a čekaju te četiri metk'. Jovanović je teško ranjen i nalazi se sada u bolnici bez nade da će ostati u životu..."




(Nastaviće se)