VELIKE brige Milošu su zagorčavale život. Fizički premoren, ozlojeđen, morao je brzo da donese odluku kuda da krene sa porodicom. Gotovo skrhan, skrivao je svoje planove od ukućana, pa i od supruge Ljubice.

Kad se malo rasteretio košmara pokazao je prema Ljubici nekadašnju naklonost, ljubav i iskrenost. Prisećao se dogodovština i susreta sa hajducima i Turcima, pričao svojoj ženi zgode i nezgode koje bi možda mogle da je zanimaju.

Tom prilikom obavestio je suprugu da će ga uskoro proglasiti za kneza, a ona će biti kneginja Srbije. Dešavalo se to uoči novog ustanka protiv Turaka, dok se na Ljubici sve više primećivalo da nosi dete.

Ljubica je u to teško vreme nosila male puške za pojasom, za nedajbože, ako se pojave Turci ili hajduci, mada se govorilo da onako odvažnu i prkosnu ne bi smeli da je napadnu.

Miloš je ipak razmišljao da je smesti u neki manastir ili kod njene rođake u selo Šarane, pošto je odustao od preseljenja porodice van granica. Tih dana ga je sreo Jakov Nenadović, poznati književnik, i upitao zašto ne sklanja porodicu, šta još čeka. Objasnio je da su Srbi zbog straha za porodice gotovo svi u Austriji.

Miloš je imao spreman odgovor: „Zašto da idem preko Save? Bože sačuvaj! Ja idem u moju nahiju. Kako bude ostalom narodu, tako neka bude i meni. Neću u Nemačku, a Turci da mi zlostavljaju familiju.“

Krenuo je da brani granicu, a kad je 1814. ponovo stigao u svoju Brusnicu, zatekao je narod u očaju, svoju porodicu u strahu. Glad je iscrpela sirotinju do iznemoglosti. Bežali su nemoćni u planine i pećine. Zbegovi su bili puni napaćenih, žena i dece. Stariji i jači momci krili su se po gudurama i pećinama u nekom iščekivanju. Miloš je morao da razmišlja šta da preduzme, kako da se snađe u gotovo bezizlaznoj situaciji.

Ljubica je znala da podrži muža, pa mu predloži da obiđe zbegove, da ode u pećine, pa će lakše donositi odluke. Miloš reši da je posluša i spremi se za put. Išao je sa pratnjom vrletima i bogazama Ovčara i Kablara. Po tim proplancima nekad je čuvao stoku, sa čobanima i čobanicama se družio.

U jednoj povećoj pećini na Kablaru narod ga je prepoznao, a on je imao šta da vidi - zavežljaje u rukama majki koje su u krilima držale najmlađu decu. Rastužio se i zamolio pratioca da majkama podeli hranu koja je u tom trenutku značila prvu pomoć. Napomenuo je da moraju biti strpljivi i obećao novu pomoć.

Miloš je uznemiren stigao kući i odmah odlučio da povede porodicu u manastir Nikolje kod kuma igumana Hadži Atanasija. Celu zimu su proveli u hladnoj pećini i tek na proleće, više gladni nego siti dočekaše domaćina kuće, Miloša. On je te 1814. godine prionuo da u Crnući sagradi svoju kuću sa okućnicom, na imanju koje mu je brat Milan u vreme rata poklonio. Ubrzo se, posle seljakanja i stradanja, u Crnući konačno skrasio. Tu je nikla jedna poveća zgrada i nekoliko manjih, kao što i priliči. U ovom zdanju počinje vladavina ober kneza Miloša Obrenovića.

ČVRST KARAKTER POSEBNO se isticala Ljubičina štedljivost. Trudila se da pruži dobar primer Srpkinjama da se ne kite draguljima i biserima, da nose narodna odela, da se brinu o deci i da vode uredna domaćinstva. Nevolja je očeličila, a čvrst karakter, neustrašivost i vera u Boga, stvorili su od nje pravu heroinu.

Imanje u Crnući je moglo da se obrađuje, da daje prihode. Miloš je primio dve kućne pomoćnice Petriju i Jelenu da bi Ljubici u svemu pomagale. Glavni starešina bio je Toma Vučić Perišić, ali se za sve pitala kneževa supruga Ljubica, vrlo odgovorna i štedljiva Velika gospođa, kako su je svi oslovljavali iz poštovanja i milošte.

Već sledeće 1815. godine, Miloša je vezir pozvao u Beograd da bi ga držao pod prismotrom u svojoj blizini. Porodicu nije selio u Beograd, već je zadržao u Crnući, pošto je već razmišljao o novom ustanku.

Miloš je tada bio ober knez triju nahija: Kragujevačke, Rudničke i Čačanske i nije prestajao da sumnja u Turke. Stalno je bio na oprezu iako je sa vezirom delio vlast u Srbiji. Vezir je verovao u Miloševu iskrenu odanost, iako je bilo signala da se sprema napad na Turke.

Knez se dičio uzornom kneginjom. Skromna i pravična, Ljubica je znala da rasuđuje. Davala je mudre savete iako je bila nepismena.

Veliki sabor u Takovu odredio je glavne smernice Drugog srpskog ustanka. Toliko je srpska sirotinja teško živela da su glavari bili prinuđeni da ponovo organizuju bunu.

Odvažni ratnik, knez Miloš, brižan se iz Takova vratio u Crnuće. Dok je oblačio vojvodsko odelo razmišljao je gde će sa decom, ženom i majkom. Mučile su ga dileme, ali je Ljubica čvrsto odlučila da živa neće napustiti svoju zemlju. Odavno je zamolila prijatelja Marka Štitarca da joj učini jednu uslugu i to bez uslova. Ako zapreti opasnost - ona, deca i njena svekrva padnu u ruke Turcima, da uzme pušku i da ih sve pobije. Čovek se čudio kneginjinom zahtevu, zbunio se, ali je obećao da će poslušati.

Knez se pribojavao da se ostvari ova Ljubičina molba i zamolio je da takvu vest ne širi već da se primiri, da čuva decu, sebe i majku.

Prekrstio se na pragu kuće, visoko podigao barjak, a zatim ga svečano predao barjaktaru Simi Paštrmcu.

Zatim je uputio seljake da sklone porodice, u iščekivanju ratnih okršaja, a kneginju Ljubicu i dvoje dece uputio je u dobro poznatu pećinu iznad sela Šarana.

Knez Miloš je hvalio borce, kuražio ih i uveravao da su na pravom putu i sam ne znajući šta ga čeka kad dođe oči u oči sa Osmanlijama. Razmišljao je o Ljubičinom odbijanju da ide u Crnu Goru, pitajući se da li bi išla u hajduke kad ne bi imala porodične obaveze.

(Nastaviće se)