LjUBICA Vukomanović, kćerka Radosava i Marije iz sela Srezojevaca, potiče iz porodice časnih, vrednih i upornih ljudi. Njeni preci su se doselili u Šumadiju iz Metohije, iz okoline Peći. Put u neizvesnost bio je težak, preko potreban, gotovo neizbežan. Turci su i Vukomanoviće zlostavljali, ponižavali i surovo kažnjavali.

Ugnjeteni i pritešnjeni, krenuli su na put spasa i stigli u hercegovački grad Nikšić, gde su nerado primljeni kao izbeglice. Najviše je negodovao turski paša koji zverski ubija najistaknutijeg predstavnika ove porodice, Savu Vukomanovića. Ovom spretnom i sposobnom trgovcu sva roba je zaplenjena, a porodica proterana.

Primorani na bekstvo, Vukomanovići su krenuli prema Beogradskom pašaluku, sa jedinim ciljem da se održe. Dospevši u pitominu sela Stragari, nadomak planine Rudnika, srcem i dušom su prihvatili zemlju i ambijent žitorodne i bogate Šumadije. I ljudi su ih širokogrudo primili u svoju sredinu.

Kuće Vukomanovića su nikle pored bistre rečice Carević, koja postade pravi izvor života ovim karakternim ljudima. Znali su da poštuju susede. Sloga ih je krepila, uzdizala i održala, a razum i umeće terali ih na velika pregnuća.

Ljubičin deda Gavrilo imao je četiri sina i četiri kćerke. Drugi po redu rodio se njen otac Radosav, krepak i zdrav dečak. Brzo je rastao i shvatio da bez rada nema napretka. Radosav se dva puta ženio, jer je Ljubičina majka Marija rano preminula. Mlada, sa svega trideset pet godina, ostavila je šestoro dece suprugu, a sa drugom ženom je dobio još troje dece - ukupno sedam sinova i tri kćerke.

Ljubica je volela prirodu, želela da se šeta, ali su roditelji strogo čuvali žensku decu od Turaka. Strepeli su da ih ne uvuku u svoje čadore, ili da ih silom odvedu u turski harem. Ljubica je već zapala za oko jednom Turčinu. Sin bega Tokatlića je hteo da je ugrabi, pošto mu je otac pričao o Ljubici Vukomanović.

Majka je upozoravala ćerku da se dobro sakriva od muškog sveta i od Turaka posebno. Pričala je o dva velika tamna belega na njenim leđima, svaki veličine šake.

- Sedela si na mom krilu, kada je kod nas prenoćio beg Tokatlić - pričala je majka. - Video je tvoje belege na leđima. Začudio se i rekao: "Vaša kći je Božjom rukom obeležena. Kad ovo dete poraste moraće da se poturči. Kad odraste upoznaće moćnog čoveka i živeće u dobru!"

Dok su tako ćaskale, platno trljale i izvlačile iz reke, nisu odmah primetile da jedan mlad čovek stoji na bregu i posmatra ih. Netremice je gledao Ljubicu i pravio se da vezuje obuću.

Kad ga primetiše, obe brzo izađoše iz nabujale reke i naglo spustiše svoje mokre skute preko obnaženih kolena. Zastideše se, a čovek pregazi vodu i pređe na drugu stranu bistrog potoka. Zbunio se, nije im ni Boga nazvao, ali je zapamtio lice devojke i doznao da je kćerka Radosava Vukomanovića iz Srezojevaca.

Bio je to mlad momak Miloš Teodorović iz Dobrinje koji sad živi u selu Brusnici zajedno sa polubratom, po majci, poznatim domaćinom Milanom Obrenovićem. Obojica su poslom dolazili u kuću Vukomanovića, a Miloš je jedva čekao da ga brat pošalje u Srezojevce gazda Radosavu da bi video Ljubicu.

Doznao je da je verena i da će se udati u Sarajevo. Miloš nije imao ništa svoje, a hteo je da se ženi po svaku cenu. Molio je brata, a ovaj se pitao kako da sklapa brak dok se vodi bitka za oslobođenje od Turaka? Milan Obrenović nije hteo da isprosi devojku za mladog Miloša.

Svi su razumeli o čemu se radi, pa i otac devojke nije hteo da je da čoveku koji nema svoju kuću ni imetak, već živi kod brata. Ali Miloš se spremi i svečano obuče, pa ode kod proverenog prijatelja vojvode Nikole Milićevića Lunjevca u selo Lunjevica sa zahtevom da on posreduje u ovim teškim bračnim pregovorima.

Izbijanje Prvog srpskog ustanka sprečilo je Ljubicu da se uda u Sarajevo. Čekala je Miloša znajući da će biti uporan.

U ratnim okršajima Miloš Teodorović je pratio polubrata poznatog - Milana Obrenovića i gotovo uvek, i u miru i u ratu, bio u njegovoj senci. Miloš se istakao u Čestobrodičkom boju u klisuri kod svog rodnog mesta Dobrinje gde je razbio Turke. Zato ga je vožd Karađorđe pohvalio i unapredio u zvanje vojvode. Tada mu je ugled naglo porastao kod ustanika i kod brata Milana. Zato odluči da mu isprosi devojku kod Radosava Vukomanovića.

LEPA NA MAJKU Kćerka Ljubica je po lepoti, odvažnosti i oštroumnosti na oca ličila, a po blagosti duše, srdačnosti i darežljivosti na majku. Srednjeg rasta, skladna u pokretima, u društvu se izdvajala, u svemu prednjačila.

Toga dana puške su pucale sa prozora velike kuće u kojoj se rodila i živela ova naočita devojka. Smatrali su je najlepšom i najboljom u Srezojevcima. Otac je držao do svog dostojanstva i do srećne budućnosti kćerke Ljubice. Tako je devojka prstenovana u pauzama između bitaka.

Milan Obrenović zamoli vojskovođu Karađorđa da Milošu Teodoroviću i Ljubici Vukomanović bude venčani kum. Svadba je obavljena u crkvi, a kad su izašli, narod im je čestitao.

Mladenci se nastaniše u Brusnici kod polubrata i njegove brojne familije. Lepo su se uklopili i skromno živeli u velikoj kući.

Rat se nastavio, a Milan i Miloš su zajedno vodili borbe protiv Turaka na Rudniku, u Užicu, Bratačiću i na Mišaru. Karađorđe je dobro poznavao svog saradnika Milana, a tu je bolje upoznao i Miloša. Zato im je davao važne borbene zadatke, znajući da su hrabri i pouzdani. Miloša je zavoleo još kad mu je na venčanju dao blagoslov. Miloš je bio u ratnom vihoru sa ustanicima učeći se na primerima starijih ustaničkih vođa i svog kuma Karađorđa.

(Nastaviće se)