STALNO neprijateljstvo regenta Aleksandra prema vođi Crne ruke dostiglo je kulminaciju na Krfu, odnosno u Solunu 1916. godine. Aleksandar se, međutim, nije usuđivao da sam krene na Apisa. Bio mu je potreban jak i pouzdan saveznik, a to je mogao biti samo Pašić sa svojom vladom.

U proleće 1916. godine, kad je već bio naumio da se sa Apisom obračuna, on sa Pašićem nije dobro stajao, čak je mislio da se i njega otrese... "Jaka borba" među njima utihnula je u drugoj polovini novembra 1916. godine - posle ulaska 1. srpskog konjičkog puka u Vitolj.
Po rečima regenta Aleksandra, oficiri-crnorukci su "želeli da zamene demokratski ustav i vladu Srbije jednim autokratskim vojnim režimom za koji su model našli kod Mladoturaka i u Berlinu". Još 1914. oni su "pripremali napad na vladu", a tokom rata oni su "nastavili da misle na osvetu". Njihov vođa, Apis, je "u toku povlačenja preko Albanije mislio da je došao pravi trenutak... Organizovao je podmuklu propagandu protiv Antante, i jedan od njegovih saučesnika čak je pokušao da ukrade državnu blagajnu..."

Delom inspirisan i onim što mu je rekao regent Aleksandar, Arčibald Rajs je u svom izveštaju francuskoj obaveštajnoj službi istakao da je vođa Crne ruke "širio ideju da saveznici jedino hoće da iskoriste Srbe kao topovsku hranu", a da bi "Nemci potpuno drukčije postupali sa Srbima da su ovi shvatili da je njihov interes u priključivanju centralnim silama". Osim toga, da je "tvrdio da su princ Aleksandar i Nikola Pašić samo agenti Antante i da su svojom političkom vernošću Antanti upropastili zemlju".

OŠTAR ODGOVOR RUSIMA RUSKOJ privremenoj vladi, obrazovanoj po svrgavanju s prestola cara Nikolaja II, koja je u više mahove intervenisala kod srpske vlade da se proces u Solunu obustavi, odnosno da se osuđeni oficiri pomiluju, Pašić je 27/14. maja 1917. uputio poruku u kojoj je za Crnu ruku rekao: "Ta je organizacija imala uništiti narodna prava i slobode i sasvim je protivna ruskoj revoluciji. Pravdati i odobravati rad te organizacije znači da bi trebalo pravdati organizaciju onih oficira ruskih koji bi hteli povratiti u Rusiju apsolutistički režim".
Za crnorukca Ljubomira Ljubu Vulovića, Rajs je saopštio francuskim obaveštajcima, da je u pitanju čovek koji je "pravi razbojnik" i za koga je dokazano da je "ubijao, krao i uzimao novac".
Mišljenja da je "afera Ujedinjenje ili smrt" bila "veoma opasna za unutrašnji mir u Srbiji, ali i za interes države", Rajs je u izveštaju koji je dostavio Parizu, rekao da je "van sumnje da su Dimitrijević i druge vođe (Crne ruke) sarađivali sa neprijateljem".

Suđenje crnorukcima je počelo 20. marta/2. aprila 1917. godine, a završeno je 23. maja/5. juna iste godine.
Još dok je proces trajao, vlada je na sednici od 24. aprila donela rešenje, da se otkrivena organizacija (Crna ruka) smatra za ukinutu, raspuštenu i strogo kažnjivu; da se produži suđenje onim njenim članovima koji su činili pripreme prevrata i atentata, a sude za to i svi drugi o kojima bi se naknadno stekli dokazi ili uverenje...
Osnovno pri pokretanju procesa u Solunu, ocenjenog i kao "primer montiranog sudskog procesa čiji je cilj da se nasilno ukloni opasan politički suparnik", bilo je za vladu to, da se Crna ruka razbije, uništi kao organizacija jednom za svagda i time, kako je rekao Nikola Pašić, "očisti politička atmosfera i javni poredak osigura od iznenađenja".

Crnorukci koji su preživeli proces u Solunu za pokretanje postupka protiv Crne ruke u Solunu okrivljivali su ne samo regenta Aleksandra i Nikolu Pašića, nego, i posebno, Petra Živkovića i grupu oficira oko njega - takozvani Komitet desetorice.
Čak je rečeno da 29. avgusta 1916. godine na automobil kojim se vozio regent Aleksandar nije pucao niko drugi do lično - Petar Živković! To je on učinio samo zato da bi mogao da okrivi Apisa, koga je "mrzeo iz dna duše" i koga je hteo, kako je navodno rekao, sam da otruje u slučaju da ga sud ne osudi na smrt.
Prema navodima Vladimira Dedijera, Petar Živković je stajao na čelu odbora desetorice formiranog u cilju likvidacije vođe Crne ruke. Tom odboru su pripadali još i pukovnici, odnosno potpukovnici Josif Kostić, Dragoljub Jeremić, Pavle Jurišić-Šturm, Koča Radovanović, Dragutin Okanović, Milutin Janković, Milovan Gavrilović, Radak Radaković i Radiša Nikolić. I neki drugi pisci daju ovom odboru veliki, čak i preveliki značaj.

Ti oficiri bez sumnje su se svestrano angažovali i protiv Apisa i protiv ostalih crnorukaca, ali oni su ipak bili samo izvršioci naredbi regenta Aleksandra. To se vidi i iz izjava generala Mirka Milosavljevića, pripadnika te grupe oficira, koji su u stvari činili Belu ruku. Kako je ovaj general rekao, rašireno je bilo uverenje da ta grupa oficira "sve radi, sve namešta... Međutim, mi smo samo izvršioci onoga što nam se naredi. Mi se ne usuđujemo ma šta da mu (regentu Aleksandru) kažemo. On bi nas kroz prozor izbacio..."

Po završenom procesu u Solunu, među članovima ovog nazovi odbora došlo je do rasprave. Posledica je bio jedan poseban proces u Solunu. Tužilac je bio Petar Živković, a tuženi Koča Radovanović.
Prema generalu Panti Draškiću, da bi se Pavle Jurišić-Šturm osvetio Živkoviću zato što nije postao komandant Kraljeve garde, on je nagovorio Koču Radovanovića da podnese raport i u njemu iznese šta )e sve saznao da se priča o pederestiji Petra Živkovića.
Rasprava u sudu bila je tajna, ali svi Srbi u Solunu i na Krfu saznali su šta je tokom nje rečeno.
Bio je to uistinu sramotan proces. Svedoci su govorili jezikom sazdanim od najvulgarnijih izraza. Bili su to prosti vojnici, ali bilo je među njima i intelektualaca. Po tvrđenju Pante Draškića oni koji su svedočili u korist Živkovića, bili su posle suđenja nagrađivani - povlačenjem sa fronta ili pak upućivanjem u Francusku i Englesku, kakav je slučaj bio sa svojevremeno čuvenim interpretatorom narodnih pesama Mijatom Mijatovićem, advokatom po zanimanju.


NARUDŽBENICA
KNjIGA „Crna ruka“ može da se naruči kod izdavača „Prometej“, Novi Sad, Trg Marije Trandafil 11, besplatan telefon 0800 323-323, sajt www prometej.rs
(Nastaviće se)