Osvajanje Kajmakčalana spada u značajnije ratne podvige srpske vojske. Vest o tom uspehu preporođene srpske vojske, koja je tu ponovo stupila na zemljište svoje države, odjeknula je širom celog sveta gotovo kao i pobede kod Kumanova, na Ceru i Kolubari.

Neposredne posledice koje su se ispoljavale na frontu bile su velike. Bugari su napustili ceo granični front od Kajmakčalana na zapad, uključujući i deo fronta ispred Konelija, mada nisu bili prisiljeni od francusko-ruske grupe koja je nastupala u tom pravcu, i povukli se na položaje u luku Crne reke i u visini severne grčke granice. Međutim, njihovo gonjenje koje su s velikim poletom otpočele srpska Prva i Treća armija, prestalo je na Crnoj reci, jer je i tom prilikom izostalo energično dejstvo francusko-ruskih trupa, pošto je general Saraj odbio da uputi pojačanje srpskim trupama neophodno za nastavljanje ofanzive.

Bugarima su u međuvremenu pristigla znatna nemačka pojačanja, neprijatelj je uspeo da, povezujući svoje položaje na Crnoj reci sa glavnom odbrambenom linijom na Nidže-planini (Sokol i Dobro Polje), obezbedi solidnu čvrstinu svoje odbrane.

ZATIŠJE PRED BURU Nakon velikih napora i gubitaka u višemesečnim borbama tokom 1916. godine, nastalo je zatišje. Pošto su snage na Solunskom frontu bile uglavnom izjednačene, to se početkom 1917. godine prešlo se na pozicijski rat.

U borbama koje je Drugi toplički gvozdeni puk vodio na ovim prostorima posebno se istakla jurišna grupa kojom je komandovala narednik srpske vojske - bombaš Milunka Savić.

Za ispoljeno junaštvo odlikovana je po drugi put zlatnim vojničkim Ordenom Karađorđeve zvezde. Na grudi hrabre ratnice Orden je okačio lično komandant Srpske vojske prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević.

Ratni zapis o tome ostavio je njen saborac, kapetan druge klase Miladin I. Vasović iz Gajtana:

Danas je 17. januar 1917. godine, praznik Sveti Jovan, dan oblačan, navuče se od neko doba magla, kroz maglu posipa sneg, suviše je hladno. Zove me vodnik i saopštava da će danas doći Prestolonaslednik, zato se vojnici šišaju i briju, spremamo se, u 9 časova ceo se puk postroji i tako do 11 časova. U ovo vreme dolazi Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, vrhovni komandant srpske vojske sa nekoliko oficira i načelnik štaba Vrhovne komande i još jedan đeneral, ne znam kako se zove. Prestolonaslednik Aleksandar je govorio samo ove reči celom puku, pošto je nazvao Boga svima, stao je na sredinu fronta i s konja govorio:

Junaci! Došao sam da vas vidim, moji hrabri i slavni heroji koji ste ceo svet zadivili borbom. Uvek verni svojoj Otadžbini i svome kralju. Ja vas pozdravljam rečima: da živi junački Drugi toplički puk!’ Svi u jednom viknusmo - živeo, živeo, živeo! Tri puta. Zatim je pozvao podnarednika Milunku Savić i dugo sa njom razgovarao, i tom prilikom okačio joj o grudi zlatni vojnički orden Karađorđeve zvezde. Još je pitao nekoliko vojnika i razgovarao sa njima. Posle tih razgovora i odlikovanja prošli smo paradnim maršem pored oficira i Prestolonaslednika Aleksandra i pozdravljali iste. Zatim smo pušteni voljno“.

Borbe u luku Crne reke, posle zastoja, nastavljene su 5. oktobra 1916. godine.

Teške borbe vođene su na planinskom terenu sa bezbrojnim kamenitim visovima i strmim čukama, koje je trebalo danonoćno napadati i otimati od upornih bugarskih vojnika kojima su stalno pristizala sveža pojačanja.

Napredujući stopu po stopu ka severu, srpske trupe su 17. i 18. novembra nakon mesec dana borbi, ovladale najvažnijim objektima u luku Crne reke - kotama 1.212, 1.378 i prevojem kota 1.050 - Makovo. Padom tih položaja uzdrmana je odbrana bugarsko-nemačkih snaga na bitoljskom frontu. O tome su u nemačkom zvaničnom izveštaju kaže: „Kada su najzad izgubljene kote 1.212 i 1.378, Bitolj smo bez odlaganja morali napustiti; 11. armija je dobila zapovest da se povuče na liniju Prespansko jezero - Pelister, duž visova, severno od linije Bitolj - Repište, pa je, shodno tome, linija fronta zapadno od Crne reke povijena unazad“.

Savezničke trupe ušle su u napušteni Bitolj 19. novembra. Prema mišljenju nemačkih štabova, bugarsko-nemačke snage su se u vreme bitke za Bitolj nalazile pred slomom. Međutim, one su uspele da se održe na novoj odbrambenoj liniji zato što saveznici nisu poslali krupnija pojačanja srpskoj vojsci, koja je u toku višemesečnih napredovanja i gubitaka iscrpla svoju ofanzivnu snagu, ali je pokazala visoke ratničke kvalitete.

U svim iscrpljujućim borbama učestvovala je i Milunka Savić. Uvek u prvim redovima čistila je teren sa svojim bombašima nepogrešivo pogađajući cilj. U dnevnim izveštajima komandanta Topličkog gvozdenog puka višoj komandi Milunkino ime spominjano je samo po uspesima. „U jednom prepadu zarobila je 43 neprijateljska vojnika u drugom 60 bugarskih ratnika...“ Jednog dana u puk je stigla vest da će smotru vojnika izvršiti lično ministar vojni general Božidar Terzić. U predahu između bitaka rastrčali su se komandiri da pripreme vojnike za paradni stroj.

Pred uparađeni stroj boraca stigao je na konju ministar vojni đeneral Božidar Terzić, nazvao vojnicima Boga, sjahao, primio raport i stao pred stroj:

- Kaplar Milunka Savić, dva koraka napred!

Uzbuđena, zaneta mislima, izašla je iz stroja u stavu mirno, sa suzama u očima primila je zlatnu Obilića medalju za hrabrost.

- Dajem ti ovo visoko odlikovanje za hrabro držanje u poslednjim jurišima. Čestitam, kaplare.

- Hvala gospodine đenerale. Staraću se - vidno uzbuđena odgovorila je Milunka Savić.“

Odajući najveće priznanje srpskoj vojsci za ostvarene uspehe u toku ofanzive, Saraj je u svojoj dnevnoj zapovesti napisao da su srpski vojnici prvi naterali neprijatelja u bekstvo i da su njihovi „uporni napori omogućili zauzeće Bitolja“, što je predstavljalo najveći uspeh savezničke ofanzive 1916. godine.

(Nastaviće se)