JEDNOM, dotrča na položaj ordonans i reče da se hitno javim komandantu puka, sećala se Milunka. Idem i zebem, zašto me zovu, da nisam nešto pogrešila? Kad tamo, samo što se nisam onesvestila - ministar vojni general Mihajlo Rašić sa povećom grupom francuskih i naših oficira.

General Rašić obrati mi se rečima. „Podnaredniče, došli smo da pokažeš gospodi francuskim oficirima kako bacaš bombe. Pazi, nemoj da nas obrukaš„!

Svi su gledali u mene. Da sam mogla, u zemlju bih propala. Postaviše koso kao metu flašu konjaka na četrdeset metara daljine. Uzeh bombu, a znoj lije sa mene, plašila sam se da ne omanem. Bacih bombu i flaša ode u paramparčad!

Posle su oficiri merili - bomba je pala osam centimetara od flaše.

General Rašić zadovoljno se smejuljio i posmatrao francuske oficire, a oni kao mala deca skaču, grle me i viču: „Bravo seržan“!

Pokloniše mi sanduk od 20 flaša vina, a ja ga uprtih na leđa i odnesom svojim vojnicima na položaj. Bili su nam Francuzi veliki drugari i više od toga - prava braća. Engleze, Italijane, pa i Grke, nisu mnogo marili. Samo su se s nama Srbima družili. Mnogi naučiše naš jezik, naše pesme, čak i da igraju naša kola. Kad bi se posvađali između sebe, psovali bi se srpskim psovkama.

A BUGARI PSUJU ZALI smo u pozadini da pohvatamo mačke i pse. Za repove smo im vezivali prazne konzerve i posle pola noći, kada je najslađi san, puštali smo ih ka bugarskim rovovima uz paljbu plotuna. Zveče one konzerve u mraku, a Bugari misleći da je napad, do zore bi uplašeni besomučno pucali, a mi legli i spavamo. Ujutru, kada vide šta je, iz rovova nam psuju majku galiotsku.

Sa sobom sam stalno nosila četiri srpske bombe, Vasićeve. Ona najbolje leži u ruci, četvrtasta je, i gde je baciš, tu se ukopa u mestu i eksplodira. Na Solunskom frontu namučila sam se sa francuskom bombom. Ona je jajasta, pa gde je baciš, tu ne eksplodira, već se otkotrlja levo ili desno.“

U jednom teškom okršaju sreća joj je okrenula leđa, teško je ranjena. Ratni drugovi izvukli su je sa položaja i otpremili u prvo previjalište. Rane su, međutim, bile veoma teške i pretile su da ugase život legendarne junakinje. Kao teški ranjenik Milunka je transportovana brodom na lečenje u francusku vojnu bolnicu broj 101.

Još u toku rata pronela se širom sveta ratnička slava ove srpske heroine. Celokupna evropska štampa, a naročito najpoznatiji francuski ilustrovani časopis „Ilustrasion“ objavili su brojne i nadahnute priloge o Milunki Savić, nazvavši je „srpskom Jovankom Orleankom“.

Evo jednog njenog sećanja u slobodnoj novinarskoj interpretaciji:

Kako su me ranjenu negovali u Bizerti! U mojoj sobi nije se moglo okrenuti od cveća, pomorandži i čokolada, što su mi donosile francuske gospođe i oficiri. Često me je obilazio i francuski komandant, stari i sedi admiral Geprat.

- Jednoga dana dođe francuski komandant, sedi admiral Geprat, sede pored moje bolesničke, pomilova me očinski i reče:

- Sine, ozdravi što pre, Francuska te moli..

- Bilo mi je stalo i do života i do bojišta. Bojala sam se: naši će probiti front, krenuće u Srbiju, slomiće nemačke i bugarske pukove, smrviće ih, a ja neću biti među njima, neću moći da vidim tu pobedu, neću moći da doživim tu slavu... Uzimala sam lekove, tražila da mi svaki čas previjaju ranu, hranu sam prosto gutala ne bi li što pre stala na noge. Ali, i ovde, u dalekoj Africi, umiru ranjenici, manje ih je u bolnici a sve više i više u obližnjem groblju. I ovde nesrećna Srbija ostavlja kosti svoje dece...

Dođe i taj čas - da krenemo ponovo na front. Ukrcasmo se na lađu. Sa mnom su i pitomci podoficirske škole. Još golobradi, nisu barut ni omirisali, ali jedva čekaju da se uhvate ukoštac s neprijateljem. Kad su saznali da sam bila na Solunskom bojištu - tražili su da im pričam o svemu što sam doživela. I ja sam pričala neumorno i posmatrala ih: goreli su od želje da što pre stignu i late se oružja...

Dok je lađa mirno plovila, a mi pričali - najednom smo osetili strahoviti udar. Brodska sirena je zavijala strašno i meni se činilo da nestajemo u talasima, da brod tone... Istrčali smo na palubu. Padali smo jedni preko drugih. Brod se iskrivio. Više nije bilo sumnje - tonuli smo...

Bože, mislila sam, zar je moguće da ovako završim u dubinama Sredozemnog mora, da budem hrana ribama... Ne, ne, moram se izvući, hoću da živim, da se borim, hoću na front... Vičem, ali me niko ne čuje, jer vojnici uskaču u čamce i iščezavaju... Znam da me je neko zgrabio i ubacio u čamac... Neki su skakali u more, plivali prema nevidljivoj obali, nestajali...

Videla sam kada je brod potonuo. Kao da se more otvorilo i progutalo ga... Nikad nisam saznala koliko je vojnika nastradalo, koliko je onih mladića željnih borbe, ostalo u dubinama mora. Smrt me nije htela...“

...Učestvovala sam u mnogim bitkama, ali mi je najteže bilo u Gorničevskoj bici, polovinom septembra 1916. Moj Drugi pešadijski toplički puk, zbog junaštva nazvan Gvozdenim, bio je kod sela Cerova blizu Gorničeva. Bugari nas iznenadiše. Prvo napadoše naše susede dunavce, njihove predstraže isekoše na komade, pa navališe na nas. Njihovi ih oficiri napadoše i poteraše pištoljima u napad ispred sebe. Ide talas za talasom, zbunjeni, pijani ljuljaju se u hodu i pevaju svoju himnu „Šumi Marica krvava“ i urlaju „Ure, ure!“. Mi ih pustimo bliže, pa osusmo brzom paljbom. Tu smo ih strašno namlatili. Bile su gomile leševa. Mnogo mi se sažalilo. U jednom trenutku prestala sam da gađam, nisam mogla više da pucam u pijane ljude, grehota je. Tu sam, možda dušu ogrešila, ali morala sam - bio je rat.

(Nastaviće se)